Колумнисткиње Миланка Ћоровић, Јована Шекуларац, Соња Ражнатовић и Жељка Мирковић: СНАГА праве РИЈЕЧИ

Представљамо: Колумнисткиње Миланка Ћоровић, Јована Шекуларац, Соња Ражнатовић и Жељка Мирковић

СНАГА праве РИЈЕЧИ

Њихов стил писања и одабир тема је различит, али спаја их љубав према писаној ријечи и свијест о њеној снази. За њих је писање више од хобија. Колумне које пишу знају да нас насмију, растуже, тјерају на размишљање – не остављају нас равнодушнима. Колумнисткиња портала Црна Гора Миланка Ћоровић, колумнисткиња „АПортала“ и портала Црна Гора Јована Шекуларац, као и њихове колегинице по перу Соња Ражнатовић која пише за дневне новине „Побједа“ и Жељка Мирковић која пише за  „Пинк М“ и дубровачки „Топ Евент“ нам откривају како настају њихове приче, гдје проналазе инспирацију и у којој мјери ослушкују реакције читалаца.

МИЛАНКА ЋОРОВИЋ

Како настају ваше колумне?

Моје колумне су углавном сконцентрисане на сцене из свакодневнице мада не бјежим од онога што ме лично тишти, радује, засмијава, као и теме које произилазе из филозофског става „да ставимо прст на чело и да се добро замислимо“. Како у животу, тако и на папиру трудим се да објективно, а уједно критички приђем проблематици о којој пишем. Анализирам је из свих углова, кроз њу провучем своје виђење стварности, а при томе категорички не негирам, а камоли да омаловажавам туђе изборе и одлуке. Поентирам да је у реду бити другачији, шта више пожељно је, али на начин да живимо у складу са собом и окружењем. Настојим да провучем да су истинске вриједности искључиво оне које одговорно и марљиво гајимо у себи и да је континуирани рад највећа животна инвестиција.

Како бирате тему, у којој мјери ослушкујете реакције читалаца?

Теме ме саме нађу, гдје год се окренем идеја сине. Временом сам почела да ствари око себе посматрам кроз призму колумне. Заљубљена сам у добру сковану ријеч, просто речено – одува ме. Фасцинира ме како од азбуке са само 30 слова можемо, ако их посложимо онако како треба, једни другима много тога квалитетног и лијепог да саопштимо. Не каже се џабе „лијепа ријеч и гвоздена врата отвара“. Када су у питању реакције читалаца, углавном ме потраже преко Фејсбука и пренесу ми какав је утисак колумна оставила на њих. Диван је осјећај интеракције са њима јер да их колумне не „помјере“, моје писање не би имало смисла. Међутим, бирам теме које исклучиво дирају моје мисли и душу, а читаоци то осјете, препознају се, замисле се…

Због чега сте се опредијелили за ову форму писане ријечи?

У новинарству „газим“ седму годину, а жеља за читањем романа и богаћење вокабулара „са још једном лијепом“ годинама не јењава, напротив, само расте. По образовању сам социолошкиња тако да одатле произилазе моје жеље за анализирањем друштвених проблема. Колумном успијевам да објединим те моје три велике љубави у једну, ја бих рекла, лијепу причу. Као изузетно емотивно затвореној особи, колумне ми помажу да се на том пољу отворим и из себе избацим скривену емоцију. То је тај, претпостављам, психотерапијски дио писања о којем се прича.

Како успијевате да у свом изразу спојите актуелне теме, жаргонске поштапалице са стилски обликованом ријечју?

Лако (смијех). Опет ћу се позвати на седму силу и на све оне квалитетне новинаре са којима сам имала срећу да сарађујем и од којих сам могла да научим доста тога у новинарству.У тој професији научиш да будеш јасан, сажет, убојит, неријетко и поган на  језику, а то сам знање само надовезала на моју књижевну душу коју сам наслиједила од мајке.

И за крај, можете ли да откријете шта „спремате“ за следећу колумну?

Нијесам сигурна коју ћу тему изабрати, немам унапријед испланирану шему по којој пишем колумне. У сваком случају, настојим да буду интересантне, питке за читање, богате лијепим ријечима и поучне.

ЈОВАНА ШЕКУЛАРАЦ

Како настају ваше колумне?

Писање је моја животна страст и највећа љубав. Мишљења сам, да сам се „десила писању“, никако оно мени и доживљавам га као дио сопства. За јавност пишем последњих пар година, а колумне настају као прикладна форма мог природног изражавања. Пишем их успут, није ми потребна изолација или посебни услови за рад. Дешавају се спонтано без одређених или испланираних радњи.

Како бирате тему, у којој мјери ослушкујете реакције читалаца?

Када пишете за јавност веома су вам битне реакције. Пажљиво његујем однос са читаоцима и свако „браво“ ми је вјетар у леђа. Но, теме не бирам по реакцијама других већ по сопственој емоцији. Пишем искључиво о ономе што ме дотакне и никад немам унапријед припремљене теме.“Љепоту живљења“ пишем за „АПортал“ већ двије године и теме су разнолике. На порталу Црна Гора бавим се друштвеним темама јер смо јако инспиративна нација. Често идем из крајности у крајност и не окупира ме дуго иста тематика. Генерално, не пазим строго на актуелности и допадљивост већ вјерујем својој интуицији.

Због чека сте се опредијелили за ову форму писане ријечи?

Пишем од дјетињства. Како сам се током одрастања мијењала, тако се упоредо са мном мијењала и форма изражавања. Дан данас знам да се обратим у стиху, тако да су ми колумне успутна форма која ми у овом животном раздобљу највише годи. Не вјерујем у форме и оквире, па се сходно томе не ограничавам. Инспирацију проналазим у љубави. Одувијек је била непресушни извор свега што ме инспирисало и сматрам да ће једино љубав спасити свијет. О чему год да пишем поента је увијек иста: Најважнија ствар на свијету је вољети себе и друге и живјети љубав.

Како успијевате да у свом изразу спојите актуелне теме, жаргонске поштапалице са стилски обликованом ријечју?

Вјерујем да свако ко чита моје текстове закључује да немам увијек исти стил писања. Мој стил је да мијењам стилове. Потписујем толико различите текстове да ни сама понекад не разумијем што ће до краја „изаћи“ из мене. Тад се пустим и биљежим. Актуелности су важне, али за добар текст нијесу пресудне. Жаргонски се често изражавам јер ми је природно, а ријечи се редовно саме обликују.

И за крај, можете ли да откријете шта „спремате“ за следећу колумну?

Вољела бих да одговорим, но збиља не знам. Фрустрирају ме рокови и задаци, генерално све што ме на било који начин ограничава. Срећом, сарађујем са људима који разумију моју страст према писању па ничиме нисам условљена. Сваки текст који прочитате написан је „синоћ“ или  „јутрос“, зато никад унапријед не знам ни кад ћу нешто објавити,а камоли о чему ћу писати.

СОЊА РАЖНАТОВИЋ

Како настају ваше колумне?

Моје колумне, као и све друге, настају анализом теме која ме заокупља. Некад је у питању неки актуелни догађај, а некад питање које ме дуже интригира, које је табу, инспирише и позива на размишљање. Настојим да је тема подједнако занимљива женама и мушкарцима, али ме ипак увијек мало више занима како су жене позициониране у тој области. Добро пазим да темама не прилазим на типично женски начин, јер, прије свега, ни сама тако не размишљам, а и таквих текстова у медијима већ има више него довољно. Најважније је тему детаљно обрадити, и увијек се трудим да заступим најчешће присутно мишљење, оно што на ту тему каже наука и, коначно, сопствено мишљење.

Како бирате тему, у којој мјери ослушкујете реакције читалаца?

Искрено речено, не ослушкујем их превише. Ослањам се на личну процјену и надам се најбољем, да ће се мој одабир допасти и читаоцима. Трудим се да избјегавам теме које су у медијима већ обрађиване. Искрен и отворен приступ је од кључног значаја јер само са тако написаним текстом читалац може да се повеже. Иако данас влада мишљење да колумну може да напише било ко довољно егоцентричан да сматра да људи цркавају да дознају што он мисли о одређеној теми. Па још ако је селебрити, онда су небитни и списатељски квалитети, па чак ни елементарна писменост није нужна. Тако кажу, а ја нећу да вјерујем у то.

Због чега сте се опредијелили за ову форму писане ријечи?

Волим кратке приче које нуде изазов да ограниченим бројем карактера саопштиш све што стаје и у далеко обимније и флексибилније форме. Чини ми задовољство да тестирам и непрестано потврђујем своју списатељску кондицију, јер није једноставно из недјеље у недјељу избацивати  осам хиљада карактера текста и притом бити актуелан, оригиналан и занимљив. Најчешће пишем о начину живота савременог човјека, његовим потребама и могућностима да их задовољи у ово вријеме кад су баналне дневне обавезе преузеле примат над нашим личним развојем, потребама интелекта и душе.

Како успијевате да у свом изразу спојите актуелне теме, жаргонске поштапалице са стилски обликованом ријечју?

Мој свакодневни, а и генерално књижевни израз је сам по себи комбинација свега тога, мисли, осјећања и расположења саопштавам и сленгом, и књижевним језиком, рекла бих да се у мени природно формирао еклектичан стил, али не као хаотична гомила без икаквог реда набацаних елемената, већ складна цјелина у којој ти различити елементи хармонично дејствују.

И за крај, можете ли да откријете шта „спремате“ за следећу колумну?

У непосредној будућности ћу се, кратко речено, бавити феноменом успјешног човјека/жене: шта тај појам подразумијева у општој дефиницији, а што у мојој личној, који квалитети красе успјешног човјека, колико смо успјеху спремни жртвовати и што је прави показатељ успјеха у животу: новац, статус или нешто треће.

ЖЕЉКА МИРКОВИЋ

Како настају ваше колумне?

Спонтано, у моменту, роди се идеја. Испочетка ме заголица по непцу, касније се распрши по длановима. Одједном је има посвуда, само је потребно удахнути јој живот. Онда се прсти растрче по тастатури рачунара. Оставим написан текст да преспава. Враћам му се сјутрадан, мијењам га, скраћујем…  И тако, исход свега буде прича.

Како бирате тему и у којој мјери ослушкујете реакције читалаца?

Никада је не бирам. Могла бих рећи да она бира мене. Понекад ме мириси у природи подстакну на размишљање, понекад животне ситуације. Никада нијесам начисто у избору теме. Лакоћа избора чини је пријемчивијом читалачкој публици,а без њих ништа не би имало смисла. Трудим се да их текстовима загрлим, помазим, понекад и ошамарим, уколико је то непоходно за отрежњење. Без инспирације не бих могла да живим. Трудим се да у свему што радим додам њену ноту. Музика, вјетар, птица, слика, облак, магла, све може бити инспирација…

Због чега се опредијелили за ову писану ријеч?

Сасвим случајно. Нијесам планирала, али се десило. Једног дана ме је позвала Бојана Комненић, новинарка која је тада радила у ЦдМ-у, и понудила ми да пишем за тај портал. И тако је све кренуло. Поред Бојане, велику подршку дугујем мојим пријатељима, књижевнику и колумнисти Милисаву Поповићу и суптилној књижевној души Наталији Ђалетић. Милисав ми је помогао да удахнем ширину писане ријечи, избрусим стил, ослободим се фразеологије… да разгрнем небо у себи. Наталија ме својом непосредношћу  учила да спознам сопствене дубине и да им дам форму писане ријечи.

Како успјевате да у свом изразу спојите актуелне теме, жаргонске поштапалице са стилски обликованом ријечју?

Моје колумне не робују актуелним темама. Пишем о стварима из неког другог угла. Зато и не трпе жаргонске поштапалице. Свака носи свој печат, различито стилски обојен. Никада не знам гдје ће ме одвести. Неријетко ме и саму изненади.

Можете ли да откријете шта спремате за следећу колумну?

Не бих вам то могла рећи.  Још ме није пронашла инспирција. Пуштам је да ме ухвати на препад. Живим за тренутак. Никада ништа не планирам.

Д.Р.

Advertisements