Марија ТОДОРОВИЋ: Сваки умјетник је вјечито дијете

 

РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић

“Онај чије лице не зрачи свјетлошћу, никада неће постати звијезда“ (В. Блејк)

Лице је језик тајних знакова. Вјерујем да црте лица одају карактер и душевно стање особе. Када сам први пут упознала данашњу саговорницу, била је 2005. година, зима, интересантно друштво и једна никшићка “кафаница“, сјатиште нас тадашњих студената.

Та необична дјевојка препуна неке топлине у погледу, али и у ријечима на занимљив начин је причала о умјетности и уопште о креативном стваралаштву. Знала сам да испред себе имам јако занимљиву особу која је одлучила да цртање буде њена велика преокупација и емоција. Она је Марија Тодоровић.
Са Маријом сам разговарала о ликовној умјетности, шта је покреће и инспирише на исту, на који начин се усавршава…

Саговорница портала Црна Гора: Марија Тодоровић

Свима је позната привлачна снага умјетности. Она, међутим, има и одређену друштвену функцију: оплемењује нашу околину, подстиче хумано у нама, буди љепоту духа, надахнује људе вјером…

“Права сврха умјетности је да, најприје, култивише духовну природу самог умјетника“ (Џорџ Инес). Како је кренула љубав између оловке и Вас. Да ли је покретач био, између осталог, горе наведени цитат?

Љубав према цртању се родила у раном дјетињству, када сам постала свјесна себе и свега онога што ме окружује, својих мисли и осјећања. Свијест о томе да све што видим или замислим могу и нацртати је био начин да све оно што нијесам могла исказати ријечима, прикажем цртежом. Таква љубав је настала из унутрашње потребе за изражавањем на другачији начин. Она ме посебно надахнује вјером у себе и у људе.

Цртање портрета чини да људе посматрам на ликовнији начин – да уочавам нешто својствено на лицу што одаје карактер личности: крупне или сјетне очи, корпулентан или прћаст нос, симпатичне смијалице или рупицу на бради… Такве карактеристичне појединости на лицу чине сваког човјека другачијим. Имам потребу да прикажем нечији одређени карактер којег одају његове црте. Сврха умјетности јесте да култивише самог умјетника, јер ће он увијек имати потребу да помјера сопствене границе проналазећи у свему нешто карактеристично лијепо.

Марија Тодоровић у току цртања

Функција умјетности је и у напору умјетника да своје дјело укључи у трајне токове живота да човјека изведе из, како каже Иво Андрић “уског круга… самоће и уведе га у простран и величанствен цвет људске заједнице“.

Да ли Вас стваралаштво, оно што би требао да је и мисија сваког од нас, најефикасније балансира како са собом тако и са окружењем. Оно је Ваша оаза мира и духовне регенерације?

У тренуцима самоће се и ствара, а у процесу стварања се ослобађам свега што је оптерећавајуће за душу. И то је та уравнотеженост са самим собом која подразумијева помирење свих несугласица и разрјешење сукоба, прије свега, оних личних, унутрашњих, а онда и свих других проузрокованих споља. Из тог разлога, стваралаштво је моја оаза мира и духовне регенерације.

Каткад је оно моја нијема побуна, мој “врисак“. Свако дјело постаје трајно свједочанство једне моје неизречене приче, једног сјећања…

На Вашим цртежима највише доминирају портрети – жена као дијете, мајка, балерина… Доста пажње посвећујете погледу, осмјеху или је то само лични утисак. Зашто баш ОНА, да ли је ликовнија у односу на друга бића или кроз њу најбоље и највјеродостојније осликавате себе и своја стања?

Нијесам била свјесна да готово сваки други портрет жене, ако не и сваки, рефлектује нешто моје, све до оног момента када су мени блиске особе почеле указивати на такве подударности .То су најчешће очи на којима се огледа све што је у души, осмјех који мени најљепше стоји. На потретима се препозна нека емоција и она је рефлексија неког тадашњег мог емотивног стања. Баш ОНА је, у једном тренутку, оставила утисак на мене и мој је мотив.

ОНА – оличење мене у погледу испољене емоције, а некад оличење женствености и љепоте, невиности, грациозности, а некад личи на једну Моњу, дјевојчицу која је живјела у мојој згради. Њена мама је није жељела, оставила ју је због другог човјека. А била је посебна, крајње несебична, јединствена… Женским ликом бивам заинтригирана из неког разлога и ОНА постаје ликовнија у односу на друге јер кроз њу, као што напоменусте, најбоље осликавам себе и своја осјећања.

Усавршавање је веома важан дио унапређивања квалитета рада како у умјетности тако и опште у животу. То је сложен процес који подразумијева стално развијање компентенција умјетника. Које све технике користите и како се усавршавате с обзиром да сте самоуки?

Усавршавам се учесталим радом на својој техници цртања оловком. Прво је било важно упознати се са пропорцијама људског тијела у смислу правилног контурисања лица и цијелог тијела у стандардним размјерама. Уједно сам посматрала радове других умјетника, академика; аналитички сагледавала на који начин се уноси феномен сјенке и свјетлости на њима; каквим линијама се постижу ови елементи како би облици на цртежу добили тродимензионалан изглед и сопствену ,,масу” и тиме постали вјеродостојни прикази нечега.

Техника којом радим је цртање. У изради мурала сам по први пут сликала акрилним бојама и то најчешће у двије или три боје. Ипак, оловка је моје омиљено цртачко средство.

Који дио људског тијела Вас највише фасцинира с обзиром да на Вашим радовима преовладавају портрети. Колико Вам је потребно времена за један цртеж?

Лице је дио тијела који мене највише фасцинира. Оно је одраз неке унутрашње љепоте, а када то лице својом љепотом заинтригира, све стреми у циљу њеног разоткривања . Чини ми се да цртањем портрета разоткривам ту љепоту, али и себе. Из тог разлога се најчешће опредјељујем за портрете.

Мислим да је за један цртеж потребно неколико сати. Ни сама не бих знала да процјеним то вријеме, јер не радим цртеж у континуитету. Морам признати да тада вријеме за мене не постоји. Зауставим га. Оно што је сигурно јесте да један цртеж урадим за један дан.

‘Умјетност је једина озбиљна ствар на свијету. А умјетник је једина особа која никад није озбиљна“ (Оскар Вајлд). Да ли Вас цртање декларише као вјечито дијете у друштву/породици. Чини ми се да цртачи, генерално умјетници никад не одрасту?

Управо тако. Судећи по себи, вјерујем да сваки умјетник јесте једно вјечито дијете у свом најближем окружењу, у породици и међу пријатељима. Ту се осјећа сигурно и схваћено, па се то дијете у њему не скрива. То дијете је отворено, крајње искрено и креативно. Не подноси заповиједања, ограничења, рутине. Сваки умјетник задржава сензибилитет дјетета за живота, јер се са тим једноставно роди.

Трагати за личним развитком подразумијева, да морате радити сами на себи. Већина људи схвата да је за то потребан напор, па му се подвргава са жаром и великом посвећеношћу.

Природно је да истражујемо свој живот, да се преиспитујемо, евоцирамо, размишљамо, планирамо. ..Да ли Вам овај вид умјетности помаже на том путу животног прогреса и да боље “понаслажете“ мисли?

С времена на вријеме када погледам своје цртеже од раније, успијем да евоцирам свој живот и поредим себе од прије много година и себе сада. Постаје јасно да су многи планови остварени, да је мој пут константно преиспитивање и рад на себи. Умјетност је моја велика страст и посвећеност томе ми помаже да боље “понаслажем“ своје мисли и поставим себи неке нове циљеве и достигнућа.

Која лица цртате ових дана. Шта Вас инспирише с првим зимским сатима?

Ових дана ме инспиришу топла лица – дјеца. Она вас натјерају да се покренете, играте са њима, пјевате, скачете…Узвртите се око њих, а то ствара додатну енергију и еуфорију.

Њихова љубав је искрена и велика. Заслужити такву љубав, а пружати је безусловно, јесте највећа срећа, радост, и топлина. По професији сам учитељица, и морам признати да дјеца на нас одрасле дјелују толиком снагом, да тога нијесмо понекад ни свјесни. Они успију да пробуде и најдубља сјећања из дјетињства. То је само одбљесак у којем прогледате, али очима дјетета.

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements