МИОДРАГ Боле БОШКОВИЋ: Сва љепота живота је у једноставности

 

РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић

Ако је истинита она теза да сваког од нас на рођењу дотакне провиђење, онда је та сила намјенила мом данашњем саговорнику да му на животном путу највернији пратилац буде музика.

Миодраг Боле Бошковић је рођен је у Титограду. Музиком се бави од најранијег доба, да би се нешто касније кроз разне форме огледао и у многим облицима видео продукције. Десет година је радио као музички уредник РТВ ЦГ, затим као главни музички уредник и технички директор подгоричког радиа Антена М, био је и директор Монтена продукције, главни и одговорни уредник РТВ ЕЛМАГ, уредник научно документарне редакције НТВ Монтена, а потом уредник забавно музичке редакције Трећег канала ТВЦГ. Боле је аутор првог албума инструменталне музике у Црној Гори “Ноћна ружа Црне Горе“ (1993-94), првог музичко документарног филма о Црној Гори “Пријесто од камена“ (1996-97 ) и првог ЦД-а, инструменталне музике у Црној Гори “Ноћна ружа пријестола од камена“ (1996-97). Објавио је петнаест самосталних пројеката. Аутор је и првог ДВД-а у Црној Гори “Погледом и музиком без ријечи“, након чега излази филмско остварење “Музичке разгеднице Црне Горе Нуово“, а касније и докумемнтарни серилал “Несаломљиви“. За свој вишедеценијски филмски и музички рад добитник је више значајнијих домаћих и свјетских признања. Почасни је члан Аццедемиа археологица Италиана из Италије, (област умјетност).

Сагововорник портала Црна Гора: Миодраг Боле Бошковић

Боле и ја смо разговарали о музици у срцу, шта га инспирише, о новонасталим друштвеним вриједностима…

“Не може се сигурније побјећи од свијета него кроз умјетност и не може се сигурније спојити са њиме него преко умјетности“(Ј.В.Гете). Како је почела ваша музичка прича и колико има ове мисли у њој?

Моја музичка прича је почела прије 40-ак година и то не као било каква тежња успостављања баланса са собом, а још мање са окружењем, него само као најједноставнији израз потребе да искажем лична осјећања и емоције. У том периоду нијесам био свјестан шта је у ствари музика и колике су њене чари, а посебно колико може да оплемени човјека и да подстакне развој саме личности. Након класичног тезгарења по Црној Гори, преко Хрватске и Србије па све до Енглеске, 1991.године у башти тек отвореног Yуготоурс хотела “Алеxандар“, на почетку Словенске плаже у Будви, у раним јутарњим часовима настала је композиција “Добро јутро Црна Горо“. То сматрам стварним почетком музичке приче.

Све до тада је било сопствено залуђивање, као и код многих других музичара и остварење жеља да сте препознати међу околином, да се правите важни као несхваћени умјетник и виђени у што љепшем женском друштву. Тек када сам почео да стварам, компонујем и да се у стварању проналазим, схватио сам многе ствари које сам чуо од старијих, прочитао у некој доброј књизи или гледао на филму.

Истина је да за вријеме које проведем у студију или на снимању филмова, како сте цитирали Гетеа, побјегнем од свијета, али и овако бјежим деценијама. Ако треба да будем по данашњим мјерилима модеран или “ин“ и да се понашам по начелима овог окружења и “концепта модерног друштва“, које је у свом постулату постојања прећутно гаји и подстиче нехуманост, дволичност, све облике лажи и превара које на крају имају као задњи циљ новчана средства или васкрсавају у разне облике материјалне добити, радије ћу да бити старомодан, “ретро“ или “оут“.

Права нирвана је у осјећањима и емоцијама које претачем на филмско платно или у мелодијама.Искрене емоције су најврједније категорије које могу да постоје у човјеку.То је филм.То је музика! Нажалост, данас су емотивци биолошки отпад. Зато свака част Гетеу у и његовој лијепо реченој мисли која је сигурно важила у његово вријеме када се права умјетност његовала, цијенила и поштовала што данас није случај.

За умјетничко стваралаштво, умјетник прво мора да има нешто квалитетно да каже, онда да то умије да саопшти кроз своје дјело, на крају и да зна коме да говори. Дакле, оно у себи носи одговорност. Ваши инструментали имају снажну поетику, посједујете аутентичан музички израз. Познато је да инспирацију проналазите у љепотама црногорске природе. Која су то осјећања, предјели и људи који су Вас посебно инспирисали?

Једно од најдражих признања ми је и потврда коју је дао новинар, рок критичар и публициста Петар Пеца Поповић, човјек који је креирао еx YУ роцк ‘н’ ролл, на мојој промоцији 1994.године који је констатовао ово што сте и Ви навели у склопу питања. Значи, свој сам. То је мој сензибилитет доживљаја атмосфере, медитерана, континенталног дијела Црне Горе и овог сивог црногорског крша са падина Ловћена, обронака Дурмитора и врхова Проклетија. Најбитније ми је да сам ја задовољан оним што сам створио, без обзира да ли се радило о филму или музици и да након финализације уживам у свом дјелу. Ту нема зараде, нема популарности, али има моја потреба. Сасвим довољан услов.Створите, потпишете се и објавите. Свака музика, која има публику, треба да постоји. Постоји и турбо фолк, али погледајте које вријеме и која енергија је изњедрила тај несхваћени музички побачај. Нажалост, слиједи континуитет, настрани видео продукти у облику серијала “Задруга“ , “Фарма“…који нам уништава младе генерације.

Када сам 1993. године издао свој првијенац “Ноћна ружа Црне Горе“, многе уважене колеге су са изразитим подсмјехом пропратиле мој албум. Каква инструментално амбијентална музика, што је то? Какви су то називи “Брегалница – у спомен 12.000 црногорских бораца“,“Легенда о Владимиру и Косари“ и “Жабљак Црнојевица“? Како то сад инспирација Црна Гора, њене природне љепоте и историја? Захваљујем се онима који су ми помагали на разне начине почетком деведесетих, када сам почињао и са којима сам тада пјевао данашњу химну. Да њих није било, вјероватно не би било ни мојих три албума, пет ЦД-а, петнаестак фимова, серијала… Они знају ко су. Хвала и онима који су увијек и у континуитету били ту да ми отежају работу на све могуће начине. И они знају ко су, али не знају какви су.

Боле и Петар Пеца Поповић (новинар, рок критичар и публицистa)

За вријеме свог боравка у Енглеској наступали сте на многим музичким сценама у Манчестеру, Лондону, Сефилду и Астону. Радили сте и као виситор музички и филмски продуцент у РТВ ПИЦЦАДИЛY 103, највећој приватној РТВ станици, такође у Манчестеру. Колико Вас је то музички обогатило. Какав је тамо однос према инструменталној музици?

У Манчестеру сам, са прекидима, боравио око три године. Свирао, радио, слао извјештаје за Радио ЦГ, упијао филозофију живота Енглеза. Они имају синтагму “Љепота у једноставности“. Е, у томе се, мислим у многоме огледа смисао живота. Све најкомпликованије ствари су уствари једноставне. Сви квалитетни и остварени људи су једноставни. Најједноставније функционишу природни закони. Што прије схватимо суштину ове филозофије, то је боље за нас. Када сам се први пут запослио у Манчестеру у РТВ ПИЦЦАДИЛY 103, исти дан сам добио отказ. Мој претпостављени је био господин, у правом смислу ријечи, Крис Персон. Рекао ми је да сам дошао на посао без кравате и да се као такав лијепо вратим кући. У опису мог радног мјеста стоји да морам да носим кравату и тачка. Знају се правила и морају се поштовати.

Имао сам прилику да сједим са Крис Реом. Што би моја покојна баба рекла “нормално чељаде“.Разговарао сам са оцем гитаристе групе “Qуеен“, Брајан Мејом. Човјек прави гитаре. Причао ми који лак користи, да више воли хумбацкере него сингле цоил магнете на гитари, који је чај здрав за организам… Био сам и са члановима групе “Салт анд папер“. Тада им је изашао хит “Летс талк абоут сеx“. Момчадија, зафрканти, препуни позитивне енергије које је снимио добар продуцент и од њих направио бизнис. Све норамално без напрезања и с анђелима. Ако се свидиш некоме, стекнеш одређену популарност, идеш даље. Ако нијеси тај, нема те више. Треба нормално и незаобилазни фактор среће, али у суштини има доста истине у ономе “прегаоцу Бог помаже“. Онда опет имаш право на нови почетак. То је било велико животно искуство. Доживио сам да “Манцхестер евненг неwс“ пише о сердару из Црне Горе. Одмах сам се поистовјетио са оним Црногорцем што се гледао у огледало и констатовао “лијеп, љепши, виђи мене“.

Фројдово гледање на умјетност било је у складу са његовом основном идејом принципа задовољства. Човјек тежи да избјегне бол и незадовољство које му намеће реалност, а да истовремено доживи задовољства у свијету који га окружује.

Међутим, живимо у таквом времену да се дешава права ринг борба – Умјетност вс  Шунд. Људи прекокупирани егзистенцијалним грчевима, лако склизну у сферу опуштања мисли уз програме отужног садржаја који вајају експлозивну свијест. Како умјетност може да надјача присутност шунда односно минималистичку и приземну музику јер је опште познато да квалитет није еквивалент квантитету?

Свако вријеме има своје регуле. Свака генерација мисли да све почиње са њеним презентима. Прије нас ништа, послије нас – потоп. Експанзија шунда је само одраз данашњег односа међу људима и времена у којем живимо. Сами смо криви за то. Истина је да је егзистенција многих угрожена, да није баш вријеме за нека “стварања“. Са друге стране, не може шунд умјетности ништа. Права умјетност је феникс. Вјерујем да ће доћи нормална времена која ће уважити праве вриједности. Неки им се радују, а неки сигурно не. Андрић је то математички дефинисао, да не може боље: “Дођу тако времена када паметни заћути, будала проговори, а фукара се обогати“.

Боле и Радомир Михаиловић Точак (један од оснивача и дугогодишњих чланова групе “Смак“)

Колико мислите да је музика битна за одрастање и правилно формирање неких основних личних ставова?

И музика и филм и добра књига и лијепа слика – све је то душевна храна. Чиме храните душу, тако ћете се и осјећати и са тим сензибилитетом доживљавати многе појаве из окружења.То вас научи да разликујете вриједно од невриједног и то креира личност. То утиче и на ид, его и супер его. До сада нијесам срео образовану личност да слуша Мицу Трофртаљку или необразовану особу која обожава Вивалдија, Моцарта или Хебдриxа, Б.Б.Кинга… Једноставно неке ствари не иду једна са другом.

У Бечу сам био у ординацији која се бави лијечењем одређених болести музиком. Значи музика као терапија. Па зар се не могу препознати генерације које су одрастале уз Битлсе и Стонсе, поп – рок хитове и ове новије да не кажем данашње, које су као прави несретници одрастали уз турбо фолк? Која деструкција. Са друге стране, колико агресивно звуче данашњи модерни хитови, нови правци у музици. Чиста агресија упакована у неком недефинисаном музичком облику. Шта онда да очекујемо од већине припадника тих генерација. Агресију?

Боле и Тони Матијевић

Радили сте као музички уредник на разним радио станицама (РТЦГ, Антена М…). Можете ли нам представити улогу овог некад веома важног медија у данашњем времену? Колико се слуша, какав му је утицај…?

Медији су као фрус или оспице. Неко се њима зарази прије, а неко касније. Углавном морате да их преболите. Директно сам учествовао у отварању више радио станица у Црној Гори (радио Антена М, радио Монтена, Други канал радија ЦГ , радио Озон Коласин , радио Елмаг… ) и неколико ТВ станица (ТВ Монтена,ТВ Елмаг, МТС, Трећи канал ТВЦГ, ТВ Будва…). Никада није била већа поларизација између појединих медија него данас и то у Црној Гори која нема баш много значајних имена поред којих може, у пуном смислу ријечи, стојати занимање – новинар. Издвојио бих покојног Миодрага Мишка Вукмановића као квалитетног новинара. Његове колумне из првих бројева “Монитор“-а имају тежину и данас. У Црној Гори имате око 70-ак радио телевизиских станица, много за овај простор и оволико људи. Релно гледајуци ми и немамо потребан број квалитетног кадра који би могао да опслужује толики број телевизија и радио станица, али ту смо ђе смо. Радио, не радио, свира нам радио.

Тренутно радите на документарцу “Дукља“. Можете ли рећи нешто више о томе и уопште о документарцима на којима сте до сада радили?

До сада сам снимо око петнаестак документарних и музичко документарних филмова(“Пријесто од камена“, “Цар јунака“, “Лацус Лабеатис“, “Барице“,“Музичке разгледнице Црне Горе“, “Мирна лука за твоју душу“, “Прица зелене стране“…) неколико документарних серијала од којих издвајам серијал “Несаломљиви“, који сам снимао седам година. Има седамдесет једночасовних епизода. То су аутентичне приче одабраних саговорника из разних сфера црногорског друштвеног,умјетничког па и политичког живота. Преко четрдесет снимљених чувара заборава, ориђинала који су увијек пркосили времену, али од којих више од пола данас није међу живима. То је све моја продукција, али ја сам сам. Спор. Моје могућности су ограничене. Доста људи са којима сам имао намјеру да разговарам је преминуло. Што се тиче документарца “Дукља“, почео сам да снимам. Није ишло баш како сам оцчекивао. Мора то још доста да се доради. Добро је што имам квалитетан сценарио који смо урадили Војо Д. Никчевић, Мираш Мартиновић и ја. Музику радим упоредо. Само полако и с анђелима.

Које су предности дигиталног звука у односу на аналогни, уколико их и има. Да ли је дигиталан запис музике донио бољитак или је компјутер убио умјетнички израз у музици?

Равој технолошких процеса задњих 60 година је четири пута бржи него од човјековог открића точка до данас. Дигитална технологија је направила хаос у свакој сфери па и у студијској техници. Ако не знате да свирате, имате софтвер који свира за вас. Ако фалшујете док пјевате, имате софтвер којим се то исправља. Буквално да “нема што не може“ .Е ипак има! Идеја, мелодија, сензибилитет, осјећај, емоција. То је оно сто машина, ма како била компилована и усавршена нема. Свако дјело које је направљено искрено, публика препознаје. Ви можете продукцијски да направите савршену композицију, али ако ту нема оног чувеног икс фактора, ништа. Залуд вам и дигитални уређаји, модули и семплери и све. Додуше, данас постоје читаве машинерије које производе све и свашта, смишљено пласирају на тржиште. За крајњи производ имамо нешто што данашње генерације називају “музиком“, али што је то у ствари, велико је питање. Ипак, ако се намјенски користи и ако је у вашој служби као средство, компјутер не може да “убије“ музику.

Шта рећи неком ко се у 2018. години почео бавити музиком не би ли нешто изразио?

Вјера у себе, у оно шта ради и упорност. Жељко Зорић, наш Титограђанин са којим сам својевремено свирао, је направио одличан албум инструменталне музике “Мy миди yеарс “. Сердар je радио пар година, снимио материјал, али није издао ЦД. За тај пројекат нико не зна осим мене и његове уже и шире фамилије која није могла да спава нормално пар година. Издушио је, није био упоран. Чуо сам једног момка Запутовића, син могa друга, а унука Шпира Запутовића који је ударао темеље модерној музици у Црној Гори. Лијепо и интересантно звучи. Имамо и вансеријског Неђељка Пејовића, професора за којег гарантујем да би направио хаос кад би скупио снаге да сними нешто своје јер из онакве личности може да изађе само нешто крајње оригинално и несвакидашње.

Не могу да не споменем и оне које су свјетске музичке величине, а који су листови наше горе. Гитарски дуо Церовић – Кривокапић, Милош Карадаглић, Роман Симовић. Њихов музички израз је већ свјетски еталон. За умјетност јесте важан осјећај, емоција, срце, али је важно и дупе. Треба пресједети много времена, добро загријати столицу, радити и бити упоран. Да, рекао бих им да вјерују у себе и да се наоружају упорношћу.

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements