Оља РАИЧЕВИЋ КНЕЖЕВИЋ: Благослов је постати оно што јеси

Увијек бирам да сам у друштву жена које су одважне да искористе свој пуни капацитет. Оне којима физичка љепота није главни циљ већ легитимно средство да скрену пажњу на себе – да се боље и пажљивије чује оно што имају да кажу – колико су племените, образоване, способне, вриједне, радне, продуктивне и изнад свега друштвено корисне. Таква жена је довољно бистра да зна колико је важно да буде лијепа како споља, тако изнутра, и да са то двоје женствено кокетира.

Овим ријечима сам почела колумну посвећену свим храбрим женама које су се одважиле да узму узде у своје руке и вриједно раде на сваком сегменту своје la féminité, а управо таква је моја овонеђељна саговорница која осваја љепотом, осмијехом и природношћу, црногорска списатељица Оља Раичевић Кнежевић.

Оља је рођена у Титограду, средњу школу завршила у Калифорнији, факултет за енглески језик и књижевност у Београду, у Лондону магистрирала креативно писање.У различитим је антологијама и књижевним часописима објављивала приче на црногорском, хрватском и енглеском језику, и написала преко осамдесет лондонских колумни/прича од којих је састављена збирка “Лондонске приче југа“, објављена 2013. године. Роман “Милена & друге друштвене реформе“ – први пут је објављен 2011. године, а “Госпођа Блацк“ 2015.године. Она за портал Црна Гора говори о књижевном стваралаштву, мирисима који је враћају у дјетињство, шта чита у слободно вријеме….

Оља Раичевић Кнежевић

Идентитет је тема која највише заокупљује Вашу стваралачку пажњу. Колико је тешко преточити га кроз писану форму?

Благослов је постати оно што јеси, без наметнутог идентитета, чак и без оног одабраног. Само постати оно што јеси. То је готово немогуће, а борити се против налијепљених нам класификација, квалификација, дефиниција, улога, националности, придјева…исцрпљујуће је. Онда, ваљда, треба пустити годинама и искуству да нас освијесте, искристалишу нам свјетоназор. Добро сте примијетили, мене писање одвлачи у промишљања о томе, најприје кроз женске ликове који су се, слично мени, измакли из своје заједнице, па као да се морају поново тражити, поново гријешити, исправљати се, ослобађати. Увијек је тешко, али зато и чаробно, сваку тему и идеју преточити у писану форму. Често буде велики јаз између онога што су писци замислили и онога што су написали. Зато, ако је свака следећа књига ближа ономе што смо замислили – на добром смо путу.

Романом “Милена & друге друштвене реформe“ вјешто испредате причу која захвата различите друштвене зоне потврђујући шармантну лакоћу приповиједања, чак и када је ријеч о врло нешармантним, тешким темама. Да ли Милену доживљавате као једну од хероина нашег времена?

Да, Милена је једна од младих хероина нашег времена. Усудила се, отишла корак даље од других. Можда се и покајала, али је и схватила да је узалудно кривити друге, одлучила је да спаси себе, и да проба спасити још по неку дјевојку коју је задесила слична судбина. А онда да оде у нову земљу, нови живот. Све је то храброст.

“Увијек иста прича: импресионирати жену лажима о сопственој јединствености“(“Госпођа Блацк“) . Да ли то мушкарцима увијек успијева?

Ух, што сам била груба овдје, али зато што је Вале Блек у том трену била љута. Не морају то увијек бити лажи, то када неки мушкарац који се удвара жени, хоће да је импресионира, па себе приказује као јединственог. А, ваљда је јединствен у нечему. Ми се барем увијек надамо да јесте. И увијек хоћемо да вјерујемо и онима који нијесу достојни повјерења. Ово можда звучи нелогично, али управо зато што их пустимо да им успије, што им повјерујемо, јер желимо вјеровати – ми смо господарице игре.

Ко Вас је највише охрабривао да се почнете бавити књижевношћу?

Мајка, па чак и отац (мада се једном саблазнио мојим списима које је пронашао у свом првом компјутеру, Цоммодоре 64), пријатељице, браћа, муж. Није ме нико обесхрабривао.

У каквој атмосфери најчешће пишете?

Морам бити сама. Ишла сам и у Старбаксе и у библиотеке… То је у реду, ако вам се нико не обраћа. Али, имати своју собу и својих неколико сати за писање – савршенство. У писању се осјећа када неко пише у журби, у гужви и нервози; осјећа се и када пише да се допадне, да шармира, да се прода, да заталаса, да прати трендове. Сад сам се одаљила од питања. Дакле, најчешће пишем у тишини, док је породица у рутини.

Ваше књиге прожете су неком носталгијом. Шта Вам највише недостаје?

О, сада долазим у године када ћу, само нек’ је здравља, моћи себи да приуштим да све чешће видим људе и мјеста који ми недостају. Није лоша комбинација да имате довољно времена за самоћу, и уз то довољно слободе да и самоћу и рутину прекинете када нешто или неко почну да вам недостају.

Шта читате у слободно вријеме?

Свашта читам, односно, свашта започнем, а што ми се не допадне не завршавам.Читала сам о мозгу жене, дневнике писаца, књиге које сам већ више пута прочитала, све оно шта осјетим да ми је потребно.

Који мириси, слике Вас асоцирају на дјетињство?

Парфеми Ивоире де Балмаин и Мyстере де Роцхас. Мирис мора и пијеска од Могрена 2, преко Краљичине плаже до Светог Стефана. Слике и звукови дјеце која су стално напољу…

Када да очекујемо нови роман?

Надам се почетком 2019-те, ако не и раније. Добар је, најбољи до сада, па и не журим, препуштам датуме судбини. Док трећи роман чека најбољу прилику, већ сам почела другу збирку прича, нешто попут оне ‘лондонске’ из 2013-те.

Разговарала: Миланка Ћоровић

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements