Опростите нам Матија

Foto: Medija centar Beograd, Wikipedia

„Куло црног жара под слепим очима
Заразна звезда све и свашта сазди
Док ми се падобран није отварао
И кад сам у завичајне бездане падао
Причали су да те зовем из свег гласа
Ал нисам признавао
Вера Павладољска.“

Јована Шекуларац

Смијала сам се, стидљивије него икад, кад ми је шапнуо, између часова: „Ено моје поезије, како прелази улицу“. Стезала ме уштиркана крагна бијеле кошуље и било ми је тијесно вунено ђиле које сам презирала преко ње. Било ме је стид црне сукњице на фалтице, шарених хола-хопки и лакованих ципелица јер сам била заљубљена у четрнаестогодишњака, а то је за оно вријеме било незамисливо.
Следеће недеље ушла сам у школску библиотеку и старој жени за пултом важно саопштила, да желим причу о Вери Павладољској.
Гледала ме је збуњено, пар тренутака, намјештајући поломљене наочаре на носу, рече да сам још мала за великог Матију Бећковића.

И тако сам, годинама касније пожељела да будем нечија Вера.
Моја почетничка грешка управо је била у томе. Требала сам да желим неког кримоса, нарко-дилера, контраверзног бизнисмена који може слободно да се креће кроз нашу земљу. Требала сам истог момента да оставим читање поезије и да се не осврнем. Данас би ми било лакше. Прочитала бих Ваше име у новинама, окренула бих главу и сложила се са масом. Пожурила бих да кукам о високим рачунима, о глади о безпослености и не бих урадила ништа.

Но, не лези враже. На секцијама из српског језика доносиле смо Ваше пјесме и рецитовале их сатима. Замишљале смо снажног јунака који на фронту горе у брдима пише својој Вери.
Знате, тада смо сви у школама учили српски језик и књижевност и није било овако збуњујуће као данас. Данас кад питате основца о предметима у школи, он каже да је добио пет из језика. Чијег језика, питате га? Он вас гледа збуњено и насамарено јер не зна. Зна да има енглески језик њемачки језик и језик. Не зна чији је.

Опростите нам Матија,

Ми не знамо ко смо.

У праву су. Овдје нисте добродошли.

„Тамо где се говори гласно, где је говор свечани чин, где кад један говори, други ћуте, где се гледа у очи кад се говори, где остају да живе они који су иза себе неку лијепу ријеч оставили – тамо је ковница језика, исток ума, извор мудрости, бистрине, рафинираности, здравља. Тамо су оне прве, најбистрије капи у којима је све – и по којима је све остало добило име.“

Ово сте једном написали, док сте били на свом имању у Ровцима.

Опростите нам Матија,
Нас нема више.

Ти људи, који су говорили гласно, почели су да шапућу а надјачали су нам умове. Тихо, једни са другима просипају отрове, страх и избезумљују нас. Бришу нас. Вребају из прикрајка, чекају и нападају, а да тога нисмо ни свјесни. Бришу нас. Више нико никог не гледа у очи. Иза себе не остављају никакве, камоли лијепе ријечи. Нестаје све што смо икад знали док нас увјеравају да је оно што нам подваљују ту одувијек. Бришу нас. Слаби смо, јадни, измучени и безвриједни јер се не бунимо. Спавамо и заборављамо све што смо били. Бришу нас.

Ти људи оружијем крећу на умјетност, бомбама на пјесме, ватреном стихијом на књижевна дјела.

Ти људи су избрисали букваре. Због тога основци не знају: „шта би било да не бјеше Вука, коме се још одужили нисмо…“
Умјесто Десанкине „Крваве бајке“ они уче о некаквим господарима прстенова, о Гандалфу против Арагона. Због њих је заборављено што се десило у једној земљи сељака, онда, на брдовитом Балкану. Што се дешавало вјековима уназад.
Нема више ни Јовиних успаванки, ни Лазине Ленке ни твоје Вере.

Андрићеву књижевност замијенили су магичном палицом Харија Потера. Дворана тајни је редовно штиво док „Проклета авлија“ више није. Нобеловац је избрисан из редовних уџбеника уз објашњење да могу да читају ако га желе. Али не желимо. Ми не желимо да знамо, ми желимо да преживљавамо и батргамо се у живом блату до судњег дана.

Нису забранили само Вас,

Већ су и Шантића и Јову Змаја и Костића и Добрицу замијенили некаквим Цоцо-вима, Тунама и Рахманима који су изгледа велики писци за које тек треба да чујемо. Подмећу нам у тишини, у мраку ћутке. Не чинимо ништа.

Узели су нам достојанство. Они знају да је једини начин којим трајно можеш сахранити читаву нацију-да јој одузмеш могућност образовања. Зато су овако снажно ударили на школство. Бришу ћирилицу. Због тога нам подмећу оваква штива, јер знају. Знају да нас ускоро више неће бити.
Ми смо нација која је до уназад сто година била неписмена. Са нама је лако управљати, нас је лако поткупити обрлатити и својатати како коме одговара. То је свима јасно осим нама. Ми се међусобно растргосмо као гладни пси у ланцима, који не знају ништа јер су излуђени. Лајемо, режимо и чекамо кост. Умиримо се док је не оглођемо и тако у круг. Док онако јадни жваћемо и отимамо, они нам краду умјетност, спорт, школство, здравство живот. Чим опет зарежимо добијамо нову кост или једемо једни друге. Они то знају. Њима је то посао.

Оне године, кад Вам је тадашњи (и садашњи) предсједник Црне Горе уручио „Његошеву награду“ у свечаној дворани Ђурђе Црнојевић на Цетињу, рекао је да сте достојни Његоша.
Тада сте били, јер је тадашњи (не и садашњи) предсједник Црне Горе нама говорио да смо срби, да се крстимо са три прста и да нема ни слободе ни Црне Горе без вашег пјесничког дјела. Ми смо му тада вјеровали исто као што му данас вјерујемо да Вам овдје није мјесто.

Данас нисте достојни, јер су они избрисали и Црнојевиће и Његоша.

Опростите нам Матија,

Ово није лично. Ви сте нама безначајни. Као што су безначајни и Андрић и Максимовићева и Његош. И Караџић и ћирилица.

Знате,

Ми више не славимо славе. Ми се за светог Луку маскирамо у вјештице и славимо богове из Потерових маштарија. Претварамо се у дракуле и вампире па онда одемо да запалимо свијећу. Схватате? Ми не знамо што чинимо! Ми смо слуђени сопственим незнањем!
Ми осуђеним криминалцима дајемо држављанства а академике прогонимо као терористе. Ми рушимо цркве за новац. Нама директори средњих школа добијају бонусе ако казне дјецу која слободно мисле.
Нама умјетници праве некакве „крви и еросе“ из злоупотријебљених овлашћења јер морају да нас купе. Ми смо на продају. Нама ко год понуди новац, заборављамо ко смо.

Као што смо купили државност, као што смо купили језик и писмо, као што смо купили историју и професоре купићемо све остало. Као што смо купили попове и цркве, писце и умјетнике купићемо опроштај. Заборавићемо. Завући ћемо се у рупе. Пристаћемо на прогон академика и омладине и студената, на све ћемо пристати само да не морамо да знамо.

Опростите нам Матија,

Ми нама нећемо.

Јована Шекуларац

Advertisements

1 коментар

  1. Postovana Jovana. Hvala vam sto ste skupili hrabrost i u ime svih nas koji mislimo kao Vi napisali ovaj tekst. Nisam ga uspjela procitati do kraja od suza koje su mi zamaglile oci. Ako mi ne umijemo i nemamo hrabrosti da se odupremo demonima koji nas uspavase i pretvorise u bica hladnog srca i glave preostaje mi da se nadam da ce nasa djeca uspjeti. Necu im dozvoliti da zaborave ni Jovu,ni Desanku,ni Santica,ni Andrica…a kamo li Beckovica.

Ostavite komentar