RADOJE CEROVIĆ U INTERVJUU ZA PORTAL CRNA GORA: Samo jedno stvarno posjedujemo – sadašnji trenutak

Ovog vikenda razgovarali smo sa gospodinom Radojem Cerovićem, našim poznatim psihologom i komunikologom. Najviše nas je zanimalo psihičko stanje naših sugrađana, od kojih to psihičkih bolesti najviše boluju, kako se nose sa svakodnevnim problemima, šta nam govori porast ubistava, samoubistava i uopšte nasilja u Crnoj Gori, te pojmu sreće i kako je dostići. Pročitajte. 

Rezultat slika za радоје церовићFOTO: Portal Analitika

Poštovani gospodine Ceroviću, prije svega, hvala Vam što ste izdvojili vrijeme za ovaj intervju. Moje prvo pitanje bi bilo: koje su to najčešće psihičke bolesti od kojih obolijevaju naši sugrađani? Šta je to što ih najviše muči?

Mi psiholozi imamo malo zadrške oko definicije „psihička bolest“. Naša terminologija je tu mnogo opreznija od medicinske, ali u načelu poenta je da nemamo pravo svako odstupanje od prosjeka da definišemo kao bolest. Nekada je jedan od važnih kriterijuma bio vezan za tzv. „organsku komponentu“ (npr. neki biohemijski disbalans ili povreda), ali danas znamo da većina poremećaja (disorders na engleskom) ima i biološku i socijalno/ambijentalnu i psihološku osnovu. Što se tiče Crne Gore, nažalost, statitstika mentalnih problema je veoma loša, rekao bih nepostojeća. Pretpostavljam da ona reflektuje situaciju u drugim zemljama, ali sa određenim (možda veoma izraženim) akcentom na poremećajima raspoloženja (razne forme anksioznih sindroma i razne forme depresija).

Da li postoje precizni statistički podaci o broju psihičkih bolesnika u Crnoj Gori i da li smatrate da oni treba da budu dostupni javnosti?

Ne postoje i veoma bi bilo važno da budu dostupni javnosti. Počev od stručne javnosti (psihologa i ljekara), preko ljudi koji se bave planiranjem zdravstvenih i ekonomskih politika, pa sve do edukativnih politika, socijalnih politika i sl. To su podaci od ključne važnosti za niz sistemskih aspekata. U SAD imaju neke veoma iznenađujuće procjene oko uticaja depresije na ukupnu ekonomiju u državi. Mi očigledno ne smatramo da su nam takve procjene potrebne.

Poznato je da depresija uzima sve više maha. Kada je riječ o ovoj bolesti, prognoze zdravstvenih radnika su vrlo mračne. Tako, istraživanja pokazuju da će vrlo brzo depresija biti druga najrasprostranjenija bolest na svijetu, posle srčanih oboljenja. Recite mi, koliko je depresija prisutna u našem društvu i da li ljudi zaista znaju da razlikuju depresiju od obične, prolazne tuge?

Ne znamo još tačno zbog čega, ali to je činjenica – depresija je u velikom porastu u cijelom svijetu. Za nas neke indirektne brojke sugeriraju da postoji mogućnost da je taj problem akutne i dramatične prirode. Naime, već dugo tvrdim da mi nemamo tačan uvid u situaciju sa brojem samoubistava i da je to mnogo težak problem. Po mojim podacima 2012. i 2014. godine bili smo u samom svjetskom vrhu po broju samoubistava po glavi stanovnika. Iako se radi o indirektnom pokazatelju depresije, na osnovu kojeg ne smijemo da izvlačimo suviše direktne zaključke koji se odnose na depresiju, takva cifra je veoma indikativna. Mislim da smo veoma, veoma nespremni kao društvo i kao sistem da se suočimo sa tom problematikom. Često ni ljekari ne znaju da prepoznaju i da postave dijagnozu depresije, a oni su prva linija fronta odbrane. Niz neporepoznatih posljedica depresije generiše ogromne troškove zdravstvenom sistemu, kao i nevjerovatnu patnju porodicama i samim pacijentima.

Čini se da su psihička oboljenja u porastu poslednjih decenija, ali zar ne biste rekli da je to nešto što je uvijek postojalo u svakom društvu, pa i u našem? Podsjetiću Vas da smo prošli kroz ratna dešavanja, sankcije, inflaciju, političke, ekonomske i brojne druge teškoće tokom devedesetih i kasnijih godina. Zar ne bi bilo logično da je tada bilo više ljudi sa psihičkim problemima? Šta se desilo? Da li smo sa godinama postali ranjiviji ili se prosto sada u društvu i javnosti više govori o ovim problemima?

Teško da je odgovor u tome. Kakva god bila ta dešavanja, ona su nekada predstavljala pravilo, a ne izuzetak. Steven Pinker sa Harvarda pokazuje kroz kolosalnu seriju podataka da je fizičko nasilje i nasilna smrt (ratovi, ubistva i sl.) u stalnom padu na nivou milenijuma, vjekova, pa čak i decenija. Nama se čini strašno, ali u principu današnji svijet živi u najmirnijem periodu u istoriji. Nešto drugo uzrokuje rast tih problema, depresije u prvom redu. Šta bi to moglo biti za sad je u domenu naučne spekulacije i bilo bi veoma nezahvalno ovdje otvarati tu temu. Svakako su ogromni naučni napori na svjetskom planu fokusirani na taj problem!

Kako komentarišete činjenicu da je u Crnoj Gori svakog dana sve više ubistava, samoubistava, napada, ranjavanja, podmetanja bombi, paljenja automobila… Nedavno su u Podgorici, u sred bijela dana, u centru grada, ubijena dva čovjeka dok su ispijali kafu. Sve se to desilo naočigled brojnih prolaznika, roditelja i, što je najgore, djece. Da li je to nešto što možemo okarakterisati kao normalno stanje jednog društva?

Opet moram da se ogradim od pojma „normalnog“ ili „nenormalnog“. Svakako nije prijatno i nijedno društvo ne smije da zanemari rast takvih parametara. Ja lično sam sklon da te podatke interpretiram korz prizmu evolutivne psihologije (to je centralna tema knjige koju završavam ovih dana). Ako su te pretpostavke tačne onda su ti fenomeni povezani sa stalnim rastom ekonomske nejednakosti. Radi se o fenomenu koji je tipičan za države u postsocijalističkoj tranziciji. Wilkinson je pokazao tu vezu na svjetskom planu – što više nejednakosti, to više nasilja (ali i mentalnih pormećaja, fizičkih obiljenja i slično). U mojim pretpostavkama su i neki drugi dodatni faktori poput nedostatka nekih formi seksualnih sloboda koje su tipične za naše društvo, itd.

U Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Dobroti već decenijama su hospitalizovani pojedini pacijenti. Oni, zapravo, tamo žive. Kakav je Vaš stav prema ovome, posebno kada se ima u vidu da su uslovi u pomenutoj ustanovi veoma loši, da ne kažemo nehumani? Dugo se govori o ovom problemu, najavljuju se planovi, strategije za za deinstitucionalizaciju pacijenata iz ove bolnice, ali čini se da se i dalje tapka u mjestu. Da li postoji neko rešenje za ovaj problem i koje bi to, po Vama, bilo? Šta uraditi sa sudskim odeljenjem, u koje se upućuju izrvšioci najtežih krivičnih djela?

To nije pitanje za mene, već za one koji kreairaju politike oko mentalnog zdravlja. Ja ne krijem da sam veoma kritičan prema ukupnom stanju u domenu upravljanja mentalnim zdravljem. Dobrota je samo vrh ledenog brijega, a on je ogroman…

Kako komentarišete činjenicu da je u Crnoj Gori sve više vanbračnih zajednica i sve više razvoda brakova? Sve češće se dešava da brakovi, posebno među mladima, traju po svega nekoliko mjeseci…

Stvari uvijek drugačije djeluju kad ih posmatrate lokalno ili na globanom planu. Taj trend je tipičan za sve države svijeta i prati ekonomski razvoj i emancipaciju žena. Nemamo u tom domenu nikakve vanredno zabrinjavajuće pokazatelje koji nisu tipični za mnoge slične zemlje. Smanjiti stepen razvoda i povećati broj brakova je nešto što bi podrazumijevalo razaranje niza tekovina savremenog društva: penzijski sistem, obrazovni sistem, ravnopravnost žena, ekonomske i seksualne slobode i sl.

U jednom intervjuu ste rekli da je „opšti stav prema psihološkoj pomoći u našoj kulturi porazan, odnosno da je mnogima lakše da pomisle na transplantaciju bubrega nego da se posavjetuju sa psihologom.“ Da li je zaista Crnogorcima i Crnogorkama toliko teško da zatraže pomoć psihologa ili psihijatra? Znamo da je naše društvo u mnogim stvarima još uvijek vrlo tradicionalno i konzervativno, ali zar nismo evoluirali od višedecenijskog stava „neću ja da idem kod tih doktora za ludake“?

U principu, u našoj sredini postoji jedna veoma jaka imunitarna reakcija na svaku formu različitosti. Uključujući i činjenicu da vam košulja ima malo neobične tufne! Odmah ćete biti podvrgnuti sistemu kritičnog posmatranja i pritiska da se konformirate ostatku onih koji su normalni i imaju „normalne tufne“. To je karakteristika malih i hijerarhijskih društava koja su živjela u nemaštini tokom vjekova. Niko nije imao pravo na svoju različitost. Stigma prema mentalnim problemima je samo ekstremna manifestacija tog principa.

U istom intervjuu ste rekli: „U našoj kulturi postoji neki iskrivljen, omalovažavajući ili, čak, negativan stav prema pojmu sreće. To je valjda neki kulturni atavizam iz onih zlih vremena ratova i ekstremne nemaštine kojima je prožeta istorija naših krajeva, vojničkog potčinjavanja i nedostatka prava na lične stavove i sopstveni put.“ Recite nam, zbog čega imamo tako negativan stav prema sreći? Zašto se opiremo sreći i šta nas to sprečava da učinimo sve da budemo srećni? To bi, valjda, trebalo da bude svačiji životni cilj.

Sreća nije životni cilj! Ako vam je preživljavanje pod znakom pitanja, prvo ćete se pozabaviti time, pa sreća ako dođe na red. Cijeli svijet je veoma skoro otkrio pojam sreće kao životnog prioriteta. One zemlje koje su se odavno oslobodile straha za preživljavanje, straha od gladi i nasilja i slično su one koje su najdalje i došle u razvoju kulture koja pogoduje sreći. To su, na primjer, skandinavske zemlje poput Norveške, Danske i Islanda. Mi spadamo u domen onih „asketskih“ kultura koje cijene nečiji stoicizam i patnju, preživljavanje. Zato, pojmovi kao što je sreća ili hedonizam bivaju u našoj kulturi doživljene kao tabu. O tom se ne priča i ne misli, jer „ne valja se smijat’, poslije ćeš plakat’!“. Sve je to „bijenje s guzicom“, itd.

Na kraju, zamolila bih Vas, da kao psiholog i neko ko se pojmom sreće tako temeljno bavi, uputite našim čitaocima neku lijepu, ohrabrujuću poruku.

Mi smo poput hrčaka koji trče u onom točku koji im postave u kavez. Bježimo od nečega (neke patnje, stradanja, opasnosti) što ne postoji i što je imaginarnog tipa. I hrlimo ka nečemu što je još imaginarnije. Neki hipotetički uspjeh, neki status, neko bogatstvo. U svakoj tački tog trčanja situacija je nepromijenjena. Uvijek nas iznova gone strahovi, a imaginarna stremljenja se samo izmiču. I nastavljamo da trčimo.

Potrebno je da stanemo, da zaustavimo točak strahova i želja. Da usporimo misli. Da bismo sagledali realnost. Da bismo shvatili da samo jednu stvar stvarno posjedujemo. Sadašnji trenutak. Samo sa njim nešto možemo da uradimo. Ali ga obično propustimo bježeći od strahova iz prošlosti i od budućnosti ili trčeći ka nečemu što zovemo ciljevima, ali nemamo baš mnogo jasnu sliku o tome.

Razgovarala: Marija Radinović

Želite reklamu na Portalu Crna Gora? Javite nam se!

Želite i Vi da pišete za Crnu Goru? Pridružite nam se!