Čekajući četvrtak

Rezultat slika za azil u podgorici
Foto: Vijesti.me

Petnaest časova i šest minuta. Nesigurnim korakom, kroz prostrano blatnjavo dvorište idem za čuvarom strahujući od onoga što će moje oči viđeti. Miris izmeta prodro mi je kroz danima zapušene nozdrve. Urlici mi paraju uši, bolno zavijanje ledi krv u žilama. Veliki crni oblak nadvio se nad gradom, upotpunjujući već mračnu atmosferu.

„Evo, gledajte. Ovo je naša mezimica“- kaže čuvar, zvani Toto, pokazujući na debeljuškastu kučku koja mu se privila uz nogu.“Fifa“- dodaje s osmjehom milujući psa po izblijeđeloj njuški. Ćutim, nastavljam dalje za njim. Lajanje i besomučno cviljenje postaje sve glasnije. Gutam pljuvačku i duboko uzdišem. Ovako, znači, izgleda azil za pse. Jedini podgorički, smješten na desetak minuta od centra grada, na Koniku.

Osim u Podgorici, skloništa postoje još u Herceg Novom, takozvani azil u Kavaču, jedan u izgradnji između Budve i Petrovca i jedini na sjeveru, u Pljevljima, a nedavno je otvoren jedan u Ulcinju. Azil za mačke u Crnoj Gori ne postoji, pa su one prepuštene ulici i same sebi.

U azilu ima preko sto pedeset napušetnih pasa. Psi lutalice imaju mogućnost da mjesec dana borave u azilu, nadajući se vlasniku koji će se brinuti za njih, pružiti im parče dvorišta i jedan obrok na dan. U slučaju neudomljavanja, osuđeni su na eutanaziju ili, ukoliko im se posreći, povratak na ulicu.

Obilazak azila je krajnje potresan. Dvadesetak kaveza u jednom redu. U svakom od njih po najmanje tri psa. Prilazim jednom od kaveza i nježno kroz rešetku poturam ruku psu, ne starijem od osam mjeseci. Željno je zahvata svojim dugim, ljepljivim jezikom. Drugi kavezi se tresu. Svi četvoronošci stoje uza rešetke, čekajući samo jedan mali dodir, samo malo pažnje, samo malo ljubavi. Grlo mi se steže i postaje bolno. „Kako ti se čini“ pita Toto vedrim glasom. Osjećam da ne mogu da izgovorim ni riječ. Samo odmahujem glavom.

U sledećem kavezu četiri psa ugurala su se u ničim obloženu drvenu kućicu, strašljivo promaljući glavu na moje dozivanje. Drhte. Od zime ili straha. Na kraju reda, u posebno ograđenom boksu, na betonu leži pas. Pored njega zđela sa hranom i jedna sa vodom. „Ne, ne…Nemoj ga dirat’. On je bolestan, prelazno je. Nema mu spasa, šta ćemo“ nastavlja Toto i ležerno ide dalje. Nije mi dao đavo mira. Prišla sam mu.

„Kuco, ej, kuco, dođi“ šapćem, jer glasa nemam. Trepćem sve učestalije ne bih li zadržala suze. Nepomičan, pas samo podiže pogled… Pogled u kome sam pročitala više nego u stotinama knjiga, pogled u koji su stala sva osjećanja svijeta. Duboke smeđe oči, beonjače zakrvavljene…Nemoć, zahvalnost, vapaj za pomoći. Osjetila sam vrelinu na obrazima. Suza za suzom se slivala, ostavljajući na mom licu vlažne tragove, a u mom srcu nešto sto nije dovoljno obrisati papirnom maramicom.

Četvrtak, dan koji svi psi u azilu nestrpljivo iščekuju. Dan kada potencijalni udomitelji dolaze, gledaju, biraju psa. Zatim slijedi procedura potpisivanja ugovora, provjeravanja uslova za brigu o životinji, i tek tako, jednim upiranjem kažiprsta, pas dobija život, razlog za neumorno mahanje repa. Puniji, ćelavi muškarac prolazi pored kaveza slažući zgrožene face. „Pa šta je ovo, ima l’ ođe ijedan rasni pas, ili samo džukele?“ postavlja ono najgluplje pitanje na svijetu. Da li, ukoliko pas nije rasan, znači da će Vas voljeti manje nego onaj „s papirima“? Razlikuje li se sreća u njihovim očima kad ih pomilujete?

Dvije đevojke ulaze kroz kapiju u rukama noseći nesto nalik velikoj kutiji. Radoznalo prilazim. Kroz malu rupu na „kutiji“ vidim dva tamna oka. I bujnu, bijelu dlaku. „Šta je to?“ pitam neiskusno. “ Bela, sterilisali su je. Mora u karantin, dok se ne oporavi“. U cilju smanjenja broja pasa lutalica, svaki pas iz azila 15 dana nakon prijema mora biti sterilisan. Time se smanjuje i mogućnost uzimanje nešto starijeg rasnog psa iz azila i njegovo „umnožavanje“ te prodaja štenaca.

U azilu su, u posebnim kavezima rezervisana mjesta upravo za štence. Sićusni, u ruku staju. Nespretno hodaju, zubiće još nemaju. „Njih je najlakše udomiti“kaže Toto. „Niko neće starije pse, znaš. Neke od njih, koji su mi posebno prirasli srcu držim u azazilu već godinama, iako po pravilu ne bi trebalo“ nastavlja i oprezno se okreće da vidi sluša li ko naš razgovor.

Dan već počinje da jenjava, a danas niti jedan pas nije udomljen. Stotine duša danas je ponovo ostalo bez doma, njihove nade još jednom su ugašene i nijedna kućica nije ostala prazna. Polako, nevoljno jedan za drugim ulaze u svoja skloništa, tužno zacvile još jednom i umire se, čekajući nov dan, čekajući jedan novi četvrtak.

Autor: Azra Adrović

Rezultat slika za azil u podgorici

Advertisements
Želite reklamu na Portalu Crna Gora? Javite nam se!

Želite i Vi da pišete za Crnu Goru? Pridružite nam se!