Бој на Вучјем долу (1876)

„Кнез Никола заиста се показа’ правим оцем свога народа. То му се не може порећи; он је чином показао, а није се нико родио, да је свему свијету угодио.“
28. јула 1876., одиграла се једна од чувених битки и између Турака и Црногораца у реону брда Капор, Кокот, Ковчег, а испод је до – Вучји До.
Турска  војска сигурним маршом у потпуном војном формацијском реду, са заповједницима на челу и једним од три најозлогласенијих турских команданта Осман-пашом, а около 200 турских коња са пуном ратном опремом кренуло је у своје османлијске походе.
Кад је сва турска војска већ била замакнула за долину Плана, нареди црногорски кнез, да се иде даље без предаје, те до ноци стигну на конак у Врбици. Врбица није барем тада била налик селу или напустеном мјесту, него гола долина, ђе се могло сигурно и удобно преноћити, а било сто је најважније било је и воде за већ жедну црногорску војску.
Те вечери нијесу се палиле бакље, нити су се ложиле ватре, да се свијетло од никуда не види; све је тихо било под ведрим љетним звијездама.Кнез Никола окупи ратно вијеће, у ком се тајно вијећало о плану сјутрашње битке.
Одмах се издаше тајна наређења, куда ће се који војвода са својим четама кретати и гђе ће заузети позиције. Кнез позва око себе све своје рођаке, који су се тада у табору налазили: Филипа, Шака, Блажа и младог Марка, те им изговори охрабрујући:
“Ја Вас не требам око себе; Ви морате сјутра у бој са осталим војводама. Та Петровићи су вазда били јунаци!”
Петровићи се пораздијелише међу четама, које ће ђеловати у првој и најжешћој ватри.
У међувремену и Мухтар паша је са својом војском вијећао у Билећу, како да се продре у Црну Гору и да се маршира правац на Цетиње. Турци нијесу знали,ђе је црногорска војска, колико их је било, па одмах отпремише све товаре муниције према црногорској граници. Они су мислили, да је кнез Никола побјегао на Цетиње и да му је војска још увијек растргана на све стране.
Највећи задатак је носио Пеко Павловиц; он је морао намамити Турке из Билеће у Вучији до, ђе је било Црногорцима најбитније да се битка одвија. Уз војводу пође и 400 момака и пар трубача,дошуњавши се до Билећа стаде пуцати у градске куће и табор, а трубачи су са свих страна трубили тако, да су Турци мислили, да је ту сакупљена сва сила од црногорске војске и ефекат изненађења је урадио плодом. Турске и црногорске снаге стоји податак да су биле у првом окршају једнаке 12.000 с једне и 12.000 с друге стране.
Вође турске војске били су: мушир Мухтар-паша, ферик Селим-паша, лива-Осман-паша, лива Абдулах-паша и пуковник главног штаба Шукри-бег (Бошњак).
Чим су чете Пека Павловића запуцале на Билећу и стале трубити на све стране, прекиде Мухтар-паша вијећање и нареди да се започне бој с Црногорцима. Одмах Турци изађоше из града и стадоше наваљивати на Црногорце. Но Пеко Павловић поче се повлачити, а ови су га прогонили све за њим према Вучијем долу, не слутећи, да је тамо кнежева војска у засједи.
Турци су имали само 4 топа крупска од челика. Од Билећа до Вучијег дола било је 2 сата хода. Међутим неке црногорске чете већ су из позадине заузеле неке положаје око Вучијег дола. У рану зору, када је већ био куцнуо час, затрубише трубе у главном кнежевом табору: “У бој”.
Све се диже на ноге! Сва војска крену из Врбице уз брдо према Вучијем долу. До Вучијег дола бјеше само пола сата хода. Сам кнез Никола преузе команду, а уз њега су се налазили: његов таст војвода Петар Вукотић, војвода Станко Радоњић, војвода Новица Церовић, љекар француски пуковник Февриер, српски генерал Белимарковић, руски конзул Јонин, два три официра и слуге.
Кнез нареди, да се сва муниција и 4 топа уклоне из близине битке, једно пола сата далеко у заштићену долину. Још би одређено, да се и музика главног стана уклони,и да музиканти узму пушке,да и они оду у ватрени окршај.Чу се прва пушка, друга и трећа, тада се разви прасак од хиљаде пушака. Кнез је стајао са својом пратњом на каменитом брежуљку; био је загрнут модричастом кабаницом без рукава. Једно пушчано зрно проби кнежеву кабаницу крај кољена, а војвода Петар Вукотић прихвати га за руку и повуче у заклон изговоривши немој гинут узалуд мој господару.
У то се прошири глас по црногорској војсци, да Турци немају више муниције, а заповједници повикаше: “Јатаган!” Пиперски батаљон најпрви потегоше јатагане, излетјеше из својих заклона од камења, те вичући учинише јуриш на Турке. Кад за њима и остали Црногорци пограбише јатагане, настаде крвава борба, настаде касапљење љутим ханџарима.
Црногорац знаде тако хитро сјећи ханџаром, да му се Турци не могу ни бајонетом приближити. Турке обузе смртни страх, па стадоше бјежати натраг пут Билећа, а Црногорци су их прогонили сјекући их све до града два сата далеко.
Црногорце је била послужила срећа, што су са јатаганима потрефили јуришати на главни стан и на она четири топа, ђе се налазило много високих официра. Паше и официри нијесу имали никаквих дистинкција, па се није могло препознати,ко је који. На једноме углу брежуљка био је насађен топ, који је био испалио, само четири пет хитаца, а остала три топа стајала су још нетакнута на мазгама. Том је батеријом заповиједао Осман-паша.
И њега опколише Црногорци; он се храбро бранио, док нијесу сви око њега изгинули. Црногорци су му викали:
“Предај се, господине!” премда нијесу знали, ко је и шта је.
Осман-паша је опет њима викао:
“Ја се не предајем! Пуцајте у ме!” – држећи још револвер у руци, који је већ био празан. Осман-паша је још викао:
“Пуцајте!” – јер је волио више погинути.
Но Црногорци не хтједоше пуцати, већ објесише пушке о раме, а један од њих прискочи к њему, зграби га за руку и рече:
“Мој си!” Осман-паша рече:
“Хајде! Хајде! води ме твом господару, добит ћеш лијепу награду!
Црногорац тога пашу поведе своме господару испитујући:
“Јеси ли ти јузбаша?” “Јесам нешто више” – рече паша.
“А јеси ли ти бињ – паша?” “Јесам нешто вше”.
А јеси ли миралај?” “Јесам нешто више”.
“Ну јеси ли паша?”
“Добра ти срећа – јесам баш паша” – одговори Осман.
Тада Црногорац стаде пуцати из пушке од весеља, што води пашу, и пјевати: “Благо мени, свијетли господару, ево ти пашу водим”.
Кад кнез то чу, посла одмах љекара Февриера паши у сусрет, да му пружи прву помоћ, ако је можда рањен. Осман-паша рече, да није рањен, да је био добио једну незнатну рану одпозади само. Међутим пушкарање је бивало све ређе, а глас пушака и бојна хука ишла је све даље од нас према Билећу.
Чим је паша био ухваћен, посла кнез по нас перјаника, да нам каже, да идемо ка њему и да је Осман-паша ухваћен. О осталим пашама још се није ништа знало у главном стану, што је од њих било, јер их није нико познавао, а Црногорци су сјекли редом, што би ухватили.
У том су боју били и одлични Турци башибозуци из Мостара са муфтијом Карабегом. Ова је битка трајала од јутра до подне не рачунајући онај чувени маневар Пека Павловића. Филип Петровић бјеше рањен у бедру баш добро, те га одмах отпремише на Цетиње на лијечење.
Шако Петковић храбро се борио: он посјече десетак Турака оног дана; био је сав крвав од пете до главе; изгубио је капу, а како је имао пуно ордена на прсима и пар њих.
Црногорци су тражили, да што више војника успију и посјечи.Док ваља споменути, да је кнез био наредио, да се не смију одрезивати носеви и уши, него да ће се по томе знати, ко се храбро борио и ко је заслужио награду: а да гледају што више војника заробити и њему живе довести.
Његово Височанство нареди, да се из оних топова, што су били Турцима отети, опали 21 хитац у знак весеља.
У то доба дође у табор једна жена хришћанка из Билећа носећи у руци уздигнуто писмо. Пустише жену до кнежева шатора, а кнез даде му се прочитати то писмо. У том писму моли син дивизионара Селим-паше, који је био погинуо, да овој жени дозволи узети тијело његова оца и однијети га у Билеће, да га ту укопа. До тога часа није нико у црногорскоме табору знао, да је и ферик Селим-паша погинуо, а тад међу Црногорцима завлада још веће весеље.  Мислили су Турци, да је и Осман-паша погинуо, а она жена исприча, који су још великаши изгинули. Онда јој кнез рече, да је Осман-паша жив и здрав, и дозволи јој да упрти тијело Селим-паше, међу неколико хиљада мртваца, који су погинули на простору од два сата хода у даљини! Касније се испостави претраживањем тијела по бојишту, да је капетан из Црнића посјекао Селим-пашу сабљом стигавши га у бијегу. Цуца Ђоко Лазарев Поповић бјеше тај те је
 посјека Селим-пашу.
Док је Абдулах-паша побјегао рањен у уво. Мухтар-паша био је позади с резервом један сат далеко, те је здрав побјегао ка  Дубровнику. Овај паша из Дубровника посла телеграм у Мостар, да је све изгубљено, те нека они у Мостару гледају, како ће се обранити,даље да ће Црногорци сада након те побједе одмах марширати на Мостар.
Исти паша посла други телеграм из Дубровника у Цариград, у којему обавијести, да је Осман-паша свој несрећи крив, јер да је био пијан.
Та је битка била  26. јула 1876. Тако Мухтар-паша побиједи Осман-пашу, јер је у првом маху мислио, да је погинуо. Оног јутра нареди кнез, да се донесу и прикажу ратни трофеји. Врве Црногорци, носе сваки своје, што је на бојишту био заплијенио. На турским пушкама бјеху натакнуте бајонете, а на бајонетима и на сабљама привезани фесови. Кнез опкољен пратњом гледаше, како се слаже на гомилу заплијењено оружје.
Преко 3000 пушака, 300 официрских сабаља, 4 топа, 10 барјака и 500 ћитаба (светих писама) уздиже огромну пирамиду на велико весеље црногорске војске. Међу барјацима бијаше и један зелени од свиле, златом извезен, који је припадао мостарском муфтији Карабегу и његову башибозуку.
Сав тај ратни плијен и Осман-пашу са 300 заробљеника даде отпремити на Цетиње. У овој битки погину 119 Црногораца, а било је рањених до 220. Сада је требало и црногорске рањенике отпремити у болнице. Рањеници су лежали редом један уз другог у табору. Прије, него су били отпремљени у болнице, кнез је свакоме дошао, питао га за здравље, соколио га и обилато надарио дукатима.
Кнез Никола заиста се показа правим оцем свога народа. То му се не може порећи; он је чином показао, а није се нико родио, да је свему свијету угодио. Одмах након ове битке попалише Црногорци сва турска села по Планоме, а бијела војска (црногорске жене) поплави сав застрашени приједио и оплијени све, што је могла наћи и носити. Иза тога Црногорци кренуше, а кнез Никола диже свој главни стан са Врбице и пребаци га мало ближе Билећу у правцу црногорске границе.
Сви се чудили, што се не иде на Мостар. Побједа Вучјег дола била се већ по цијеломе свијету разгласила, па се чини, да је кнез Никола био добио неке тајне информације из Беча.
M.M.
Извори из мемоара свједока битке Мартина Ђурђевић
Advertisements