БУРНО ПОЛИТИЧКО ПРОЉЕЋЕ У ЦРНОЈ ГОРИ: Шта ће нам донијети наступајући локални и предсједнички избори?

Црна Гора је у задњих скоро двије године у непрекидном изборном циклусу. Почело је са локалним изборима у Тивту, одржаним у априлу 2016. године; наставило се са парламентарним изборима одржаним, сада већ фамозног 16. октобра исте године, преко локалних избора у Херцег Новом, Мојковцу, Цетињу, Тузима и Петњици у мају, односно новембру 2017. године.

Ту се, наравно, прича не завршава. За мање од мјесец дана грађани Црне Горе ће изаћи на биралишта у општинама Беране и Улцињ, а највјероватније у мају нас очекују локални у десет општина и (никад важнији) предсједнички избори.

Многи би рекли, премного за земљу наших габарита.

Резултат слика за birališta u crnoj goriОно што се поставља као најважније питање јесте: Да ли ће доћи до промјена на изборима?

Познато је да опозиција одувијек успијева да освоји власт у неким општинама, а недавно су и неки нови градови „пали“ под њену управу, тако да је освајање власти у још неким локалним срединама сасвим могуће.

Међутим, чини се да већу пажњу привлаче предсједнички избори, па се сви питају сљедеће: Да ли ће опозиција успјети да се окупи око заједничког кандидата, који би озбиљније парирао кандидату ДПС-а, као што је то био случај са Миодрагом Лекићем?

Демократска партија социјалиста, по ријечима многих опозиционара, никада није била у горој позицији. Једва су побиједили на посљедњим парламентарним изборима, и то захваљујући „монтираном државном удару“, како воле да кажу у Демократском фронту; имају крхку већину у Скупштини Црне Горе, која се свако мало пољуља када на дневни ред дође неко озбиљније питање; изгубили су власт у Будви, Котору и Херцег Новом. На локалним изборима у Петњици и Мојковцу били су супериорни са освојених 20, односно 18 мандата, али лошији изборни резултат су постигли на Цетињу и у Тузима.

О сукобу фракција у ДПС-у (Ђукановићеве и Марковићеве) опозиција прича већ дуго, иако сви функционери ове партије то категорично демантују. Ова теза је посебно била актуелна у вријеме кризе на Универзитету Црне Горе, која је окончана смјеном ректорке Радмиле Војводић. Упркос томе, ДПС наставља са својом политиком, побјеђује на изборима, припрема се за наредне, па је упитно колико је ова тврдња тачна.

Када говоримо о предсједничкој кандидатури, ваља поменути још један битан фактор – међународну заједницу која, сматрају опозициони лидери, на челнике ове партије не гледа више тако благонаклоно. Наравно, ту се мисли првенствено на лидера ДПС-а Мила Ђукановића, који још увијек није изабран за предсједничког кандидата, иако се о томе мјесецима уназад говори и јавно и тајно. Да ли стварно ДПС тражи одобрење међународне заједнице да објелодани одлуку о предсједничком кандидату или само, како је то недавно рекао премијер Душко Марковић, чека одлуку о наступу опозиције и прави тренутак за „бацање у ватру“? Свакако, када се дају оцјене о овом питању, треба имати у виду велику способност ДПС-а да се прилагоди времену и ситуацији у којој се налази и да пронађе право рјешење за свој опстанак и напредак.

Резултат слика за milo đukanović i duško markovićДемократски фронт, као најјача опозициона групација, суочава се са притисцима са сваке стране. Прво, ту је суђење оптуженима за учешће у покушају терористичког напада – Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. Са друге стране, истовремено се дешава континуирана изолација ДФ-а од стране остатка опозиције. Лидери Фронта ниједном нијесу позвани на састанке тзв. грађанске опозиције, а сви њихови предлози и идеје се одбацују а приори. Ту је и лош изборни резултат овог савеза на посљедњим локалним изборима: на Цетињу и у Тузима ДФ није прешао цензус, а у Мојковцу су освојили скромна четири мандата.

ДФ упорно инсистира на нестраначкој личности која би, по њима, једина имала реалне шансе да побиједи кандидата ДПС-а на предсједничким изборима, али о томе остатак опозиције неће ни да чује, што већ лоше односе између опозиционих субјеката додатно компликује. С друге стране, ни Фронт није вољан да подржи било којег опозиционог кандидата за предсједника државе, а посебно не лидера Демократа Алексу Бечића, за којег је потпредсједник ПзП-а Бранко Радуловић изјавио да није дорастао таквом подухвату, а да и Бечић и остали лидери грађанске опозиције по мишљење иду у стране амбасаде.

Резултат слика за demokratski frontДемократска Црна Гора је остварила добре резултате на парламентарним и локалним изборима у Будви, Котору и Херцег Новом, гдје са остатком опозиције врши власт. Међутим, посљедњи локални избори нису прошли онако како су Демократе жељеле. На Цетињу ова партија је добила пет одборничких мјеста, иако су на овај град „бацили“ цијелу партијску машинерију, мјесецима прије избора обилазили цетињска домаћинства, дијелили чоколадице и ракију и снимали видео клипове у којима их грађани без дилеме подржавају. Уз то, имали су мањи број гласова од ГП УРА, иако често потенцирају да су најјача опозициона странка. У Мојковцу су најављивали сигурну побједу, обишли свако мојковачко село, долазили и на врата премијеровог брата, али ништа није помогло. ДПС их је одувао у овом граду; Демократе су освојиле пет мандата или нешто више од 17% гласова, иако су у предизборној кампањи најављивали да ће имати преко 30% подршке. И у Петњици је пошло по злу: добили су свега једно одборничко мјесто и то након поновљеног гласања на једном биралишту, а иста ситуација се десила и у Тузима, гдје су узели два мандата, такође након поновљених избора.

У јавним наступима лидер Демократа Алекса Бечић и његови сарадници воле да истакну како преузимају бираче ДПС-а, али рекло би се да су и на задњим изборима успјели да добију подршку само опозиционих гласача, и то прије свега СНП-а, из којег су настали, и ДФ-а, њиховог партнера на локалном нивоу, према којем се опходе горе него према ДПС-у.

Социјалистичка народна партија у 2018. годину улази са бројним проблемима. Најприје, треба консолидовати и припремити партијску инфраструктуру (коју су у великом дијелу оштетили Бечић и Кнежевић својим одласцима) за наредне изборе, посебно у Беранама, гдје ова партија са ДФ-ом чини власт. Не мање важни за СНП су и остали локални избори, нарочито подгорички, јер у Главном граду живи готово трећина бирача Црне Горе.

Такође, велике муке овој странци задају и сталне унутарпартијске трзавице, свађе и неспоразуми, који су кулминирали крајем прошле године, када су посланици Срђан Милић и Данијела Павићевић најавили да ће се вратити у парламент и прекинути бојкот како би се борили против усвајања Закона о амнестији. Предсједник Владимир Јоковић и остатак руководства су одлучни у ставу да не треба прекидати бојкот парламента, иако, како је сам изјавио, разумије личну и породичну обавезу посланице Павићевић да уради све да овај закон не буде усвојен. Јоковић је запријетио и смјенама уколико непослушни посланици наставе по своме, а индиректно је упутио поруку и Снежани Јоници, противкандидаткињи на посљедњем конгресу, да је он главни у партији и да ће његова бити задња, упркос њеним упорним покушајима да га скине с предсједничке функције. Што се тиче предсједничких избора, СНП се залаже за заједничког опозиционог кандидата, који би имао највише шанси за побједу, а у случају да се опозиција не сложи око тога, најавили су да ће имати свог кандидата.

Резултат слика за jonica, milić i joković

Грађански покрет УРА је освојио пет мандата на локалним изборима на Цетињу и постао најјача опозициона партија у граду под Ловћеном, јача чак и од Бечићевих Демократа. Међутим, ова странка није изашла на изборе у Тузима и Петњици, а у Мојковцу није ушла у локални парламент. Лидер Дритан Абазовић је ову одлуку правдао потребом изградње и јачања партијске инфраструктуре у овим мјестима. Абазовић је прилично популаран међу црногорским бирачима, али је питање да ли ће се усудити да уђе у трку за предсједника државе, иако је његов потпредсједник Неђељко Рудовић недавно изјавио да би он био одличан кандидат. Цијелу ову ситуацију усложњава и прича о могућој коалицији између УРА-е и Демократа на локалним изборима у Подгорици, која је кренула од конвенције ДЦГ у Зети, којој су присуствовали први људи УРА-е. Поставља се питање да ли ће се ове двије партије удружити и изаћи заједно и на предсједничке изборе и кога ће изабрати за кандидата – Бечића или Абазовића? Да ли ће превагнути људске сујете или разум и промишљање, показаће вријеме.

Социјалдемократска партија је, по многима, партија која рапидно иде према гашењу. Ова странка је на посљедњим локалним изборима прошла као бос по трњу: у Мојковцу и Тузима није прешла цензус, у Петњици је изгубила чак десет мандата, а на Цетињу је освојила свега три одборничка мјеста. Чланови и симпатизери СДП-а у континуитету прелазе у редове Социјалдемократа Ивана Брајовића, који су и остварили добре изборне резултате на штету партије из које су поникли. Иако је Ранко Кривокапић често помињан као лидер опозиције и могући предсједнички кандидат, све су прилике да су то само пусти снови бившег предсједника Скупштине и његових подржавалаца, а да млађи опозициони лидери имају веће шансе за добар изборни резултат.

Бошњачка странка традиционално добро пролази у срединама гдје живе Бошњаци. Тако је било и недавно. У Петњици је ова партија освојила пет мандата , а у Тузима три. Они немају амбиција када су у питању предсједнички избори, па ће сигурно подржати кандидата ДПС-а, не би ли тако сачували мјесто у власти, које је било пољуљано због контроверзних изјава њиховог функционера Аднана Муховића о Његошу, Црногорцима, итд.

Резултат слика за bošnjačka stranka crne goreИсто ће, готово је извјесно, поступити и Социјалдемократе Ивана Брајовића, ХГИ, Либерална партија, као и албанске странке, са могућим изузетком Ника Ђељошаја (Албанска алтернатива) и Генција Ниманбегуа (ФОРЦА), који неријетко имају другачије ставове од најјаче партије и не либе се да их изнесу јавно, јасно и гласно. Тако је Ђељошај осуо паљбу по ДПС-у након локалних избора у Тузима, оптуживши Владана Вучелића, предсједника подгоричког одбора ове партије, да је руководио процесом куповине гласова у тој општини, а Ниманбегу је био једини посланик из владајуће коалиције који је у Скупштини Црне Горе гласао против усвајања Закона о уређењу простора и легализацији објеката, упркос невиђеном притиску којем је био изложен.

Резултат слика за nik đeljošaj i genci nimanbeguДЕМОС Миодрага Лекића на посљедње изборе није ни изашао, што је потврдило сумње многих да је ова партија у озбиљном проблему. Лекић је од предсједничког кандидата на изборима 2013. године, кога је ДПС-ов Филип Вујановић једва побиједио, дошао до лидера партије која располаже са свега два посланичка мандата, од којих је један његов. Горан Даниловић и Горан Радоњић су прошле године пребјегли, формирали нову странку – Уједињену Црну Гору и, подразумијева се, задржали мандате. ДЕМОС вјероватно неће имати кандидата на предсједничким изборима, већ ће подржати заједничког кандидата опозиције ако га буде. Ако не, претпостављамо да ће позвати своје гласаче да подрже најјачег опозиционог кандидата, ко год он био. Свакако, уколико Лекић убрзо нешто не учини, овој партији пријети тужна политичка судбина.

Резултат слика за miodrag lekić i goran danilovićДакле, сасвим је извјесно да нас очекују занимљива политичка дешавања у наредном периоду. Уколико на предсједничким изборима побиједи кандидат ДПС-а и уколико то буде Ђукановић, да ли ћемо имати сличну ситуацију као у Србији, тј. да ли ће се Ђукановић као Вучић питати о свему и свачему, да ли ће Марковићева Влада као Брнабићкина пасти у сјенку предсједника државе и да ли ће актуелни црногорски премијер пристати да буде гурнут у запећак?

Лидер ДПС-а је показао уважавање према Марковићу у неким случајевима, а најсвјежији је поменута смјена ректорке УЦГ. Није се уплитао у ово питање и дозволио је Влади да поступа у складу са својим политичким потребама. Изјавом да се образовањем у нашој земљи баве људи којима тај позив није био први избор, Ђукановић се oградио од Војводићеве и стао уз премијера. Бивши предсједник Владе и државе, као искусан политичар, морао би да пази да не опструира свог замјеника, иако ће вјероватно наставити да повлачи конце из позадине како би свима, па и Марковићу, ставио до знања да је он и даље шеф.

Када говоримо о опозиционим партијама, примјетно је да оне имају мало додирних тачака, тј. тема о којима се слажу. Она која их веже јесте жеља за рушењем ДПС-а и Ђукановића са власти. Meђутим, уколико изборни програми опозиционих партија буду засновани једино на рушењу Ђукановића, бирачко тијело ће се хомогенизовати и, сасвим извјесно, гласати за њега. Због тога, потребна је детаљна анализа и брижљиво осмишљена стратегија наступа на изборима.

У том смислу, опозиција мора пронаћи што више заједничких циљева и радити на њиховој реализацији. То могу бити: побољшање животног стандарда, смањење незапослености и јавног дуга, економски напредак, покретање привреде, бржи улазак у ЕУ, боље позиционирање Црне Горе на међународној сцени, поправљање лоших односа са другим државама (Русијом), итд. Фокус на те теме сигурно ће им донијети већу подршку бирача.

Многи у нашој земљи се плаше побједе опозиционог кандидата јер сматрају да би могла произвести нове проблеме и продубити политичку кризу. Та бојазан је донекле оправдана јер Црна Гора није имала ситуацију у којој је премијер био из једне, а предсједник државе из друге – њој супротстављене партије.

Ипак, у многим државама такве ситуације су се дешавале. Нпр, у Француској су биле три кохабитације: Митеран-Ширак, Митеран-Баладур и Митеран-Жоспен. Слични примјери долазе и из комшилука. Нека врста кохабитације постојала је у Хрватској када су предсједничке функције обављали социјалисти Стјепан Месић и Иво Јосиповић, а премијерске десничари Иво Санадер и Јадранка Косор.

У Србији је Борис Тадић из Демократске странке био предсједник државе у вријеме када је Војислав Коштуница из ДСС-а био на челу Владе. Можда то није баш најсрећнији примјер, али Срби су свједочили још једној кохабитицији – оној између Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије, када су Томислав Николић и Ивица Дачић били на челу државе, односно Владе. Овај савез је био релативно успјешан, можда и због тога што је Александар Вучић, са позиције лидера напредњака и првог потпредсједника Владе, вукао све конце. Дакле, промјене се дешавају и праве се разне политичке комбинације које не морају бити нужно лоше.

Шта од свега овога могу очекивати грађани Црне Горе? Да ли ће они имати неке користи?

Било би сјајно када политичари не би само обећавали, већ и заиста обезбиједили бољи живот грађанима. Чисто да се подсјетимо, од 1. јануара поскупили су струја, гориво, цигарете, аутобуске карте, ПДВ је повећан на 21%, а трговци најављују повећање цијена готово свих артикала.

Позивамо све политичаре, који намјеравају да учествују на предстојећим локалним и предсједничким изборима, да објасне грађанима како са оволиким наметима, а просјечном платом од 500 и нешто еура да преживе од првог до 31-ог у мјесецу, плате стан и рачуне, прехране дјецу, школују их, приуште им неко мало задовољство и томе сл.

Наши грађани воле да кажу да су откад знају за себе у некој кризи – политичкој, друштвеној, економској, финансијској или свима њима истовремено. Другачије стање за њих је непознаница.

Зато, уважени политичари, поведите рачуна о онима који гласају за вас, који вам дају повјерење и привилегије и обезбјеђују да вам сваког мјесеца на рачун легне лијепа свота новца.

Резултат слика за nezaposlenost u crnoj gori

Пише: Марија Радиновић

Advertisements