ЦРНОГОРСКА НАРОДНА НОШЊА: Злато, чојство и јунаштво

 

Народна ношња била је важан сегмент спољне идентификације. Некада је била свакодневна одјећа и главна ознака етничке припадности. Наши прађеди нијесу жалили да дају кућу, имање и вола како би себи приуштили свечану и свитну црногорску ношњу.

crnogorska kapa

Екипа портала Црна Гора била је гост Љиље Шушић у радњи “Црногорска ношња“ у Његошевој 45 и свједок њеног озбиљног рада, времена и стрпљења које посвећује везу, ткању и шивењу народне ношње. На луткама стоје ручно ткане одоре. Златни елементи, чини нам се, готово савршено извезени, подсјећају на вријеме чојства и јунаштва. Љиља, жена златних руку, пожељела нам је топлу добродошлицу. Она нас је постепено уводила у причу о породичном интересовању и љубави према том послу и колико је времена потребно утрошити за коначни производ.

– Црногорска народна ношња је била присутна још у мом дјетињству. Њу је “правила“ моја баба, затим мајка Божана која је везла за све тадашње гусларе и културно- умјетничка друштва. Чини ми се да сам прије научила да везем ошвице него да пишем и читам, а занимљиво је да ме оне нијесу училе већ сам све то сама савладала. Још као дијете сам им помагала по потреби, и данас све радим по тадашњим стандардима. Неки људи су се, у овом послу, осавременили и убрзали начин израде, али ја сам остала доследна ручном ткању – прича Шушић за портал Црна Гора.

Саговорница нам даље објашњава да, што се тиче црногорске народне ношње, најпознатија је свитна коју је могло да приушти мало црногораца тог доба јер је коштала много.

-Женски корет нудио се у огласу за 3.800 талира, а један во је стајао 1.500 талира, мислим да тај податак све говори. Људи су били у ситуацији да продају имање и кућу да би приуштили свитну ношњу. Ипак, велики број је носио сукнену ткану црногорску ношњу, а занимљиво је да су оне биле истог кроја. Мушки дамадан, само без украса и женске кошуље са ошвицама од памука. Ношњу највише купују Црногорци који живе у иностранству. Посједовати народну ношњу, за них, ствар је престижа. Највише их је из Канаде и Аустралије, а већина њих се придржава старих обичаја попут облачења ношње на церемонији вјенчања – каже Шушић.

Она истиче да ношњу купују и гуслари којима је она неопходна опрема за наступе, као и и фолклорна друштва.

-Урадила сам ношње за Културно – умјетничко друштво “Кањош“ из Будве. Но, иако се људи ријетко одлучују да купе комплетну ношњу, најчешће се купују капе. Познато је да црногорска традиција налаже да се покојник облачи у народну ношњу, и данас се тај обичај, иако у мањој мјери, поштује. Знамо да је наш познати сликар Дадо Ђурић сахрањен у ношњи. То је ипак наша традиција – подсејтила је саговорница.

Како додаје, странци који уђу у радњу о црногорској ношњи знају много тога. Шушић констатује да они умију да поштују туђи рад и диве се истом.

Саговорница констатује да од обновљене држаности “као да се ствари мијењају“.

Шушић објашњава да младе људе све више занима црногорска ношња и традиција.

-Мало знамо из те области и то је велика штета. Често се дешава да у радњу уђе млађа генерација у жељи да сазна која је капа из ког периода, који владар је коју носио. Ријетко ко зна називе ношње, али има напретка по том питању – рекла је Шушић.

У радњи “Црногорска традиционална ношња“ мушки комплет кошта 2.000 еура, а женски 1.500. За израду мушке ношње потребна су јој два мјесеца, а за женску мјесец и по.

– Купујем нити и сама предем злато, а сваки гајтан је од одређеног броја нити. Све радим на традиционални начин – објашњајава саговорница, додајући да сваки конац који уврзе у иглу мора да провуче кроз восак како би пришила злато.

У њеној радњи цијене капа се крећу од 40 до 50 еура, кошуља од 20 до 220 еура, колико кошта онаква какву је носила књегиња Милена, сувенири у облику малих црногорских капа са грбом коштају пет еура.

Љиљана Шушић нам је испричала о појединим дјеловима народне ношње. Како каже, женска ношња се састоји од капе, која је увијек иста.

-На њој су извезена два љиљана и двије дјетелине. Кошуља је израђена од свиле или ћенара, са златним ошвицима. Поврх кошуље облаче се бордо, плишане долактице. Дио женске ношње је и ћемер, који се састоји од пет увезених плоча, које су имале по један тиркиз или рубин по средини. Ћемер је ковани или рађен у техници филиграна. Сукња је рађена од  которске свиле или креп сатена. Опанци могу бити равни или “дворски“, са штиклицама. Мушка ношња састоји се из капе, на којој може бити грб или иницијали, кошуља је са руском крагном, џамадан, душанка и јелек. Долама је увијек маслинасто зелене боје. Преко димија иде појас, који је ткан или од свиле, а при том се увијек води рачина да се боје уклапају. Чарапе су јако тешке за израду, шаре се плету техником “испод игле“, а боје на њима су црвена, жута, црна – објашњава Шушић.

Она је поручила да ће овај посао радити све док буде могла јер оно што је у покреће у овом стваралаштву је љубав без које би сав посао био узалудан.

Миланка Ћоровић

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements