Држи ли вас челична рука?

Foto: Flickr

Знојава, блатњавог чела и огуљених кољена нашла сам се у сред дивље пустаре на олуји. Непрегледна мочварна подручија, црно тло и утихнула тама окруживала је моју забезекнуту појаву са сваке стране. Вјетрови су немилосрдно вриштали посмртне пјесме а ледени град величине ораха падао ми је по тјемену. Ударци ме нису бољели, али су опомињали на узас који слиједи. Нисам се плашила, била сам радознала. Привлачио ме попут лијепка укус безнађа, тамо у напуштеној недођији чије име нисам знала, нити ми је мјесто било познато. Непрегледно црнило пред мојим очним капцима утапало се у језу која се као пацов спуштала низ кичмену мождину.

На почетку, можда из радозналости сачеках непомична, но све даље од тога било је прекасно за спашавање.

Остајала сам без даха, прво несвјесно, док борба за ваздухом није почела да буде очигледна. Преко грудног коша ваљале су се тежине којима нисам могла да надјенем име, а плућа су почела страховито да бубре под најездом пријетњи које су их спутавале да неометано обављају свој посао.

“Иди одавде”, титрало ми је у слушном пољу, но нисам имала начина да то учиним. “Иди одавде” је звучало паметно, спасоносно и некако једино могуће за мој опстанак, но мене је држала нека невидљива челична рука од које нисам имала потребу да се браним, јер сам осјећала да јој припадам. Колико год сумануто и настрано звучало биле смо стопљење једна са другом и ниједна није одустајала.

Ја сам нудила младост, свјежину, радност и вољу да трпим. Она је нудила поробљавање сваке идеје која је заискрила мојим мислима, нудила је некакво тамно безнађе без краја. Шепурила се свемогућа у тмини и хаосу давајући ми до знања да ме неће пустити на суво. Чак и ако то учини, захтијеваће захвалност и покорност колико год ми суво тло свакако припадало.

Очајно сазнање да немам избора сем да јој се подчиним, није ме тјерало на бунт. Није ме тјерало на пркос да се изборим за сопствене удове који су у љепљивој мочвари сад већ биле забетонирне до кољена. Ако бих се покренула сама од себе, тонула бих још више. Мој је мозак био испран до неслућених размјера, чим сам осјећала да сам изгубљена прије него ли је битка и почела.

Посматрајући сопствене реакције на утопију која је извјесно стизала, нисам била шокирана, што ме је додатно узбуђивало у невјерици.
“Помирљива си”, зачух поново вјетров глас, који више није био срдачан, као онај малочас који је савјетовао на бијег. Овај је био грубљи, старији, константан и побједнички. Овај није марио за моју поробљеност, као да је унапријед знао да ћу ту остати, па се први пут само правио љубазан.

Помирљивост је одлика поробљених. Знала сам то, још кад сам први пут угледала своја огуљена кољена која су се батргала у блату из којег ми мозак није диктирао бијег.

Помирљивост на трпљење, пристајање на очај, жеља за сном.

Била сам уморна. Љутита на махове, па опет равнодушна. Вјеровала сам слијепо да сам дала све што имам, и да ми је дато највише што је могло да ми припадне. Зелени пашњаци сад су изгледали као неки обећани непостојећи чардак, на којима живе они који су другом руком одабрани. Ова моја, мене је стискала још више, а ја сам је попут сваког мученика вољела.

Тлачена и изгубљена ведрина мога духа, прерастала је у помиреност дављења у брлогу. Брлог је сад изгледао као рај, требало је само додворити се челичној руци да ме ту задржи. Ту на површини гдје нови удах не обећава аутоматску смрт. Ту сам била безбиједна, до грла поробљена, но ипак жива и то је било довољно.

Пише: Јована Шекуларац

Удове одавно нисам осјећала, као да су се један за другим претварали у глисте које су обучене да ту преживе. Цијело моје тијело постало је адаптација наметнуте ситуације, на коју сам несвјесно пристала и из које се није назирао бољитак. Нисам га ни жељела. Нисам ни рачунала на трк или слободу којој сам се једном била зарекла. Сад је личила на непотребно обећање које ми више није служило. Постала сам глиста, и тек сам након тога уочила хиљаде истих створења око мене. Хиљаде удављених појава, које су пристале да од рођеног постојања направе оно на што сам и сама пристала.

Сви смо исти, било је јасно као дан. Поента је у овој суманутој ситуацији постати глиста?

Глисте не сањају. Глисте се не буне. Немају идеје, немају карактеристике бунтовника ни револуционара. Немају жељу за промјенама, само понекад закукају кад угрије сунце. Сунце, некад вољено и обожавано, постало је нож, који ће пререзати грло само ако му поклонимо мало пажње или замаштамо о њему.

“Иди одавде”, била је прва мисао којом сам тражила аларм, који је немилосрдно обавјештавао да треба да устанем.

Отварала сам тешке капке споро, као да провјеравам имам ли начина да започету радњу доведем до краја. Мрдала сам ножне прсте полако, саопштавајући себи да нисам глиста.

Нисам, а као да желим да будем текло је као поточић их тек разбуђених очију. Бијели плафон моје собе удахнуо ми је љепоту вољене боје, па сам се лакше прибрала.

Челична рука је и даље позивала на посао који не подносим, на кредите који ми изједају нутрину, на трпљење током дана које сам свјесно изабрала зарад мало бљутавог ваздуха који ми је ионако припадао.

Челична рука није одустајала, ни након сазнања да сам безбиједна. Опмињала ме је на послушност, лукаво посматрајући радње које понављам из јутра у јутро.

Ужурбаност мог припремања на јурњаву потврђивала јој је да сам и даље ту. Поробљена и помирена на невидљиве окове које је утврдила протеклим временом.

Мој ум није спавао, но из њега није излазило ништа ново што већ нисам видјела.

Челична рука је подсјећала на неплаћене рачуне, на лагану јутарњу глад која се треба утолити пристајањем на мрске радње.

Желим да будем сунцокрет, рекох најзад, збуњена својом хитрином која ме водила прво до кухиње најзад до купатила.

Језа ми је обузимала кораке, али не она мочварна већ нека инспиративна и пожељна. Неки лаки вјетар борио се са отвореним прозорима у јунском јутру, а они су помирљиво клапарали напријед-назад.

Јесам ли ја прозор, обузе ме мисао?

Нисам, констатовах. Желим да будем сунцокрет.

Јована Шекуларац

Advertisements