Јеси ли ти магарац?

„Будала која се смије“, Уље на платну, Холандија, Фото: WikiMedia

Док сам била мала, кад се наљути на мене отац ме је често питао: „Јеси ли ти Симо?“

Одговарала сам увијек увријеђена и посрамљена да нисам, а он ми је набрајао разлоге зашто ипак јесам, јер би само Симо упорно радио нешто што не треба да чини.

Касније кад сам одрасла, знала сам да је отац причу о Симу заправо измислио, но моје је дјетињство тиме било обиљежено и све што сам жељела је да ми никад више не постави то питање.

Добро се сјећам стида, спуштеног погледа, сузних очију и дрхтавог гласа док сам одговарала да нисам Симо. Сјећам се, да ми отац никад није викао, никад ме није ударио, никад није био груб, али је кад нешто згријешим, оштрог увијек озбиљног лица постављао ово питање. Да сам могла да бирам батине или питање увијек бих рађе бирала батине.

Симо је заправо био магарац, који је рођен као коњ. У очевом селу, једна путујућа черга поклонила је ждребе комшији Перу у знак захвалности на гостопримству. Перо је био сиромашни земљорадник који је имао деветоро дјеце и жену. Живјели су на рубу егзистенције, обрађивали земљу и узгајали стоку. Од тешког физичког рада и глади Перо је изгледао грубо, старо и љутито па су га се дјеца из села плашила.

Симо је био прелијепо младо ждребе, црне боје и веселих очију. Првог дана Перо му је ставио самар и ријешио да га претвори у магаре. Радио је тешке физичке послове у пољу, вукао кола, преносио терет и никад се није побунио.

Након самара Перо му је ставио ланац око ногу, па повез преко главе да би могао да гледа само право. Симо је посматрао остале магарце, који су имали и радили све исто као и он и никад се није побунио. Био је толико глуп, каже мој отац, да је још као ждребе узимао магареће млијеко које му је Перо подвалио и од тог млијека је „заглупио“ и повјеровао да је магарац.

Једног дана, пред смрт Симо је угледао крдо дивљих прелијепих коња, са блиставом гривом у свиленим бојама како галопирају кроз равницу. Дивио се из далека њиховој слободи љепоти и снази, да се од стида сакрио у жбун и дуго их посматрао.

Мој отац је тврдио је да му је Симо тада рекао (јер је пред смрт добио моћ говора) да је његова судбина била да буде роб и да ће поносно умријети. Отац је покушавао да му објасни да је и он заправо коњ, али Симо није хтио ни да чује. Презирао је коње, и ако им се потајно дивио. Пристао је, каже, на „божију вољу“ и поносно је умро као магарац.

Схваташ ли, појашњавао ми је отац, он је био поносан што је умро тешком мученичком смрћу, преморен и гладан. Што се никад није побунио, што је убијеђен од малена да је роб. Био је срећан што служи, чекајући своју шаку кукуруза. А само да је једном размислио, и да је примијетио да се не разликује од осталих коња схватио би да му није Бог намијенио такав пут, него он сам себи лично.

Схваташ, Симо је био глуп. Симо је био будала. Симо би, да му је Перо тражио пошао и у рат на коње.

Јеси ли ти Симо? – Љутито ме је питао, сваки пут кад кад сам урадила нешто из незнања.

Сваки пут кад би ме неко насамарио, или убиједио да урадим нешто што нисам жељела.

Нисам ја Симо, рекао је кад је дао отказ у великој фирми и са једном провидном флашом сјео на сред улице да продаје гориво.

Нисам ја Симо, рекао је, кад је одбио да цинкари неког пријатеља за велике паре и за мало завршио у затвору.

Јеси ли ти Симо? – Питао је често моју мајку, која је падајући од умора долазила са послова које је презирала и на којима је била слабо плаћена.

Мајка никад вјеровала у очеве идеје, говорила је да је револуционар из фотеље, да не може он сам да мијења свијет и да јој дјеци не пуни главу глупостима.

Мајка је увијек говорила да се новац не бере на грани, већ се зарађује тешким радом. Мајка је вјеровала у морање и жртву. Отац је умро са идејом бунта и отпора према систему. Два дана пред смрт ми је рекао, да ћу временом заворавити све што ми је икад причао, јер сам још мала, али да никад не заборавим да нисам Симо. Обећај да ниси Симо! – рекао је.

Обећала сам.

Јована Шекуларац

Имала сам осам година кад је мој отац умро, и тада нисам схватала да је већ касно. Симо је живио у мени и ако га нисам признавала. Касније сам учила, радила и дјеловала тачно попут Сима. За туђе идеје, за туђа увјерења, за туђе рачуне. Упадала сам у систем, тачно онако како је био планирано. У калупе из којих нисам могла да побјегнем иако су ме гушили, стезали и урнисали.

Из убјеђења или из морања, заборављала сам да робови временом постају поносни на то што јесу. Да се отимају гладни око мрвица, да убијају једни друге за туђе идеје и да морбидно воле своје господаре.

Јеси ли ти магарац?

Постајемо ли тиши сваки пут кад нас глас неког коња надјача? Сваки пут кад нам се запријети или нам се обећа награда коју свакако заслужујемо? Волимо ли заиста ово што се кунемо да волимо, и вјерујемо ли заиста да све овако мора?

Симо је волио Пера више од себе. Али је Перо био добар према њему. Иако га је користио док је могао, иако га је тукао, мучио и угњетавао раније му је објаснио да тако треба. Симо је волио Пера, до краја живота презирао је остале коње.

Можда је само потребно да се сјетимо. Можда је довољан тренутак да кренемо у галоп равницом. Слободни.

Јеси ли ти Симо? – Тргну ме из сна, заборављени познати глас. Слана вода из очију и болни удах.

Нисам, рекох, прије него што схватих да сањам.

Нисам, рекох.

Јована Шекуларац

Advertisements

Ostavite komentar