Кад престајемо бити слободни?

Сива масивна дрвена врата, обрасла паперјем и копривом на трен зазвонише смијехом. Камена ограда, сад мала, усахла и оронула, некад је дјеловала као небодер изнад наших дјечијх расчупаних глава.

FOTO: Shutterstock

Као чопор дивљих паса распуштених по обали Ситнице смијали смо се кад је Јоко пољубио Мају. Скривајући смијех и страх једно преко другог, успињали смо се да боље видимо је ли му гурнула у џеп од сомота какав замотуљак. На замотуљцима је увијек писало тајно мјесто састајања, негдје после седам навече кад пада мрак.
Преко Шемовог дворишта у царство шипкова, стизали смо око пола осам. Слаба расвјета из домаћинске куће помагала је лоповлук, па смо чешће остајали ту на лицу мјеста док се не наједемо, него што смо плијен носили даље. Шемо је био омањи насмијани газда и често је пријетио разбијањем носева. Деценијама касније кад сам са мајком ишла да изјавим саучешће његовом сину било ми је јасно да је Шемо знао да га поткрадамо.
“То су добра дјеца, мало шипкова ми неће заметнути траг”, говорио је моме оцу, док нас је преко ограде уз чашицу ракије правдао.
Ђоко је играо фудбал сваке године на љетњим играма, па смо то чекали као Лигу Шампиона. Читава се варош скупљала у “школско” да бодри “мајстора” невиђеног талента. Ја сам крала мајкине ружеве за усне ако Марко дође да ме види, а Ђоле је воском зализивао косу у страну и облачио бијелу трик-мајицу да му се виде мишићи. Нас три смо од кућа креталe саме, па су нам се после прве кривине “код Палме” придруживали дјечаци, јер нас је било срамота од родитеља.
Кимијева мајка правила је ајвар сваке убоге јесени, исрпед куће у великом лонцу, испод којег је горјела ватра коју је требало нон-стоп одржавати. Скупљали смо се око ватре, гулили паприке и крали шљиве јер смо вољели Кимија. Кими је још тад желио да буде доктор, јер је имао све петице и био је паметнији од свих нас. Његова мајка свима је касније слала по теглу ајвара у знак захвалности на помоћи. “То су златна дјеца”, говорила је тета Марица које одавно више нема.
Лела је као привиђење лелујала гдје год се појави. Била сам страшно љубоморна на Лелу, јер су сви дјечаци били заљубљени у њу. Имала је татани гласић који ме излуђивао, лаки корак као да поскакује и бијело овално лице са најзеленијим очима које памтим. Смијала се звонко и говорила уздржано као да рецитује. Са седам година добила је локалну ленту “мисс дечије радости” и обећавала је да ће освојити свијет. Ја сам рецитовала сваке године на “Дан школе” и писала пјесмице за “Божур”. Хтјела сам да постанем ратни дописник и писац, да завршим негдје у Амазонији а ни дан данас не знам одакле ми таква идеја.

Сива масивна врата обрасла паперјем и копривом, на трен зазвонише смијехом. “Златна дјеца” су прхнула у прах и одавно више нису дјеца.

Кад смо престали да будемо слободни?

Је ли се то десило оног јутра кад сам се са осамнаест година пробудила и пошла да предам документа на правном факултету? Јер се од нечега мора живјети, јер се негдје морам запослити, јер ме будућност неће чекати? Јер су студије права све то обећавале и подразумијевале? Јер се од писања не живи, камоли од књижевности.
Је ли се то десило Лели, оног дана кад се заљубила у оног тиквана Милана који је возио камион и био чешће пјан него тријезан? Кад је ријешила да ленту и снове сакрије испод кревета и роди му дјецу са непуних деветнаест? Кад јој је мајка објаснила да је једини спас ако нађе мужа којег мора да слуша и да му ћути. Кад јој отац није рекао да не мора. Прије пар година, једва сам је препознала на улици. Била је старија него што су јој године дозвољавале, безизражајна погрбљена и тиха. Рече да има четворо дјеце и да су “Богу хвала” сви здрави.

Је ли се то десило Ђоку кад је постао грађевински радник? Снови о фудбалу разбјежали су се онога трена кад му је отац запријетио исељењем ако не почне да ради са њим на скелу. “Нема ‘леба од фудбала” рекао ми је једном приликом. Понекад га видим са сином како шутирају лопту на игралишту. Махнем у пролазу уз обавезно “мајсторе” и наставим даље. Године тешког физичког рада нису избрисале његов насмијани поглед. Пристао је на оно што га је снашло и дјелује ми срећан.

Кими није постао доктор. Неколико пута је замало умро од дроге, и безброј пута је био на одвикавању. Некад ме не препозна уопште а понекад се срдачно јави и исприча се са мном у име старих дана. Био је опуштен и паметан, па је опуштено пробао а паметно мислио да није навучен. Тета Марица је изнемогла од борбе за њим и против њега добила тумор на неколико мјеста. Кажу, да су јој последњих дана пред смрт отпадали дјелови меса са костију.
Једном ми је украо патике испред куће, па је касније долазио да се извињава. Био је сломљен и помирен. Помирен да тако мора и сломљен од морања.

Марко је годинама у затвору, због неких туча и насиља а Ђоле је погинуо прије пар година кад је аутом слетио у Морачу.

Кад смо престали да будемо слободни?

Давно, кад смо схватили да нас за крађу шипкова нико не јури или кад смо морали да почнемо да живимо зарад будућности која је и даље тамо негдје у будућности?
Престајемо ли бити слободни кад нас сломи морање, борба за опстанак, планирање и преживљавање? Слободу дајемо за мјесечну плату од које не можемо да купимо ниједан дан сна? Ниједан дан смијеха, као онда у “школском” кад нисмо имали ништа, а то је ништа било све.
Слободу дајемо неписменом шефу уз захвалност. Слободу избора, мисли и хтјења просипамо као да нису наши? Зашто?

Одијело у којем Перо иде на посао сваки дан га подсјећа да се читавог живота школовао за биједну плату. Понекад купи одијело које премашује мјесечну зараду. Статус који ужива у друштву не може да му плати ни љетовање са ћерком. Канцеларија коју је добио прошле године опомиње га на дружење наредних четрдесетак година, јер ако само помисли да је напусти неће доживјети пензију.

Пристајање на морање је погубно. Знала сам то, оног дана кад је Лела рекла “Да” Милану. Кад је Ђоко рекао “Да” оцу. Кад је Кими рекао “Да” хероину.
Престајемо бити слободни кад нас морање као навика поједе до костију, и кад својој дјеци први пут кажемо “мораш”.

Кад престајемо бити слободни?
Кад одлучимо да морамо.

Јована Шекуларац

 

Advertisements

2 Коментари

Comments are closed.