КОЛУМНА: Боле ли (не)изговорене ријечи?

 

ПИШЕ: Миланка Ћоровић

“Моја ријеч је јака као стијена!“, изговара главни лик у филму који сам гледала сигурно прије 20 година. С обзиром да сам била клинка, у сјећању не живи назив филма, постава глумаца и радња, али интересантно да се та сцена дубоко урезала у мојој мисли.

Одлучност и став који је имао приликом изговора дате ријечи, a коју је потврдио чврстим стиском пријатељеве руке, ме је фасцинирала. Е, можете само да замислите колико је једна дјевојчица, која тек ствара слику о тежини изговорене ријечи у стварном свијету, са вјером да је дата ријеч уједно и коначна, била дубоко разочарана када ју је “власник“ погазио.

Пријатељ, који је ишчекивао њено извршење, је имао тешке последице због недоследности изговореног онога који је обећао. Сјећам се да сам плакала као киша и безброј пута понављала ЗАШТО? да је мајка морала да ме смирује добрих пола сата.

Дата, лијепа, тешка, мудра, протраћена, охрабрујућа, обећавајућа… РИЈЕЧ. Како је то моћно оружје у међуљудским односима. Сијече као сабља, а уједно милује к’о најљепши додир. Зна да опече, дигне или спусти, да вјетар у леђа, замисли, наљути или измами осмјех на углу усана.

У животу сусријећемо разне људе – добре, лоше, оне што “нит’ смрди нит’ мирише“, ступамо у односе, ослањамо се једни на друге, склањамо се, избјегавамо се, волимо се или не и све те емоције стварамо на основу ријечи које упућујемо једни другима или оних које прећутно спроводимо кроз дјела.

„Ријечи… спајају људе као мостови, стварајући у исто вријеме између човјека и човјека непромостивости врло често дубље од најмрачнијега понора“ (Мирослав Крлежа). Ништа на свијету не заболи као оштра ријеч од нама драге особе. Као коприва шине по души, опече, па треба времена да се смири, некада остане и ожиљак, а од неких се и не опоравимо, само наставимо.

Колико разочарења протече нашим душама од грке ријечи. Не схватамо се, а имамо исту моћ – моћ говора која треба да нас упути, да се чујемо, разумијемо, нађемо на пола пута. Снага ријечи лежи у њеном зближавању или отуђењу људи који је размјењују. Колико љубави, слободе, правде, горчине, љутње и бијеса се манифестује ријечима. Креће се њима ко отров или најбољи лијек.

Миљковићеву “Уби ме прејака ријеч!“ најбоље су осјетили, али можда не и истински схватили, они који су ријечима убили пријатељство, кумство, па чак и љубав (љубавничку, сродничку, побратимску…) односе који су се “кројили“ сатима, данима, годинама… Ткали до најситнијих детаља.

Шта је са онима које никада нијесмо изговорили, а требало је или смо то урадили “сада када је касно“. Које смо сакрили из поноса, љутње и пустили да срџба одради своје? Не треба нагомилавати ствари, а камоли емоције – угушићемо се од тог затрпавања. Избацимо оловко из груди, преточимо га у ријечи, какве год, ослободимо их се, отресимо их…

Колико пута смо схватили да смо и сами доприњели неспоразуму који нас је осиромашио, лишио гомиле радости и смијеха, дружења “само да смо разговарали на вријеме“. Чини ми се да су ипак, најболније ријечи које можемо да размијенимо само у сјећањима на оне који нијесу са нама. Најболније јер то није наша одлука – да ли да их изговоримо или не, избор нам није дат.Tо право нам је отргнуто!

Колико ријечи нахрли на уснама да кажем мојој надражој, све оно што нијесам могла јер нијесам знала и умјела зато што сам била млађа, градила личност, журила, “биће времена“ јер су мисли преокупирали неки људи, мање важни…

Помислим, како бисмо сада разговарале на истој таласној дужини – онако како то раде двије формиране личности, двије зреле жене – сада када знам шта желим, када имам јасан став о много чему, сада када сам се изградила и обликовала баш по њеној мјери, онакву какву ме је васпитала управо она – изузетно поносна, снажна, емотивна и крха у исти мах… Рекла бих све оно што нијесам – не због недостатка жеље,емоције, потребе -већ зрелости,оне коју сада имам! То нијесу (не)изговорене ријечи већ недовршене, онемогућене, а такве су најболније.

Распон људске ријечи протеже се од најмањих ситница до кључних ствари у животу, до саме суштине. И важно је да је не испустимо, да кад дирне нашу душу подијелимо са оним који је до ње и дошао, била то лијепа, разарајућа или безнадежна РИЈЕЧ.

Подијелити је са оним ко показује инцијативу да ријеши, саслуша, усаврши, усклади однос који имамо. Изгубљене људске везе можемо спасити једино добром вољом и отворености душе за разговором и то у моменту када се неспоразуми десе, после, све је касно…Не испустимо дати тренутак!

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements