КОЛУМНА: Данас када постајем дипломац

ПИШЕ: Миланка Ћоровић

Често знамо да особу која је факултетски поткована етикетирамо као образовану. Неки академци нам добро “натрљају на нос“ како се у њиховом индексу нижу положени испити са све “деадлине“ датумом, просто речено у року. И заиста јесте сатисфакција тај документ у којем написмено имаш потврду за сво вријеме које си провео “дубећи“ над књигом, одвајао га од оног које се у тим годинама блејачки троши. Са 23 године се опасно дичиш дипломом, том хартиом од вриједности.

Кроз главу прошалтам сва она буђења у цик зоре, “јурњава“ за и не баш тако удобним бусом који се клацка до другог града, па са аутобуске станице пртим снијег, браним се од вјетра или кише са свим књигама обимног садржаја. Све то да бих стигла на “само“ једно предавање.

Новац који сам са задовољством, умјесто да купим неку модерну Т-SHIRT, одвојила за ванстудијске књиге “Рибари људских душа“ и “Знати и вјеровати“ јер ме професор социологије религије Ђуро Шушњић, фасцинантним предавањима инспирисао да узмем та његова дјела. Бескрајно му хвала! Онако гладна мудрих ријечи упијам као сунђер. Како сам само поносна на своју похлепу за знањем. Срећна што ћу стићи до круне свога труда, за коју су ми родитељи често говорили “једина обавеза коју имаш“. Међутим, на истим тим студијама, а поготово након њих, схватиш једно – оно доноси звање, а не искључиво знање.

Школованост се стиче бубањем или народски речено “добро загријаном столицом“ и углавном упорношћу, а образовање ширењем видика и константном жељом да изађеш из општег оквира у којем си тренутно. То је слично оној чувеној: одијело не чини човјека. Е, па тако ни школовање не чини особу образованом, али је оно добра основа за исто, наравно уколико си тога свјестан и довољно мудар да тако резонујеш ствари.

Рјечник нам се неријетко свео на свакодневне поштапалице и “гутањe“ слова, a да не спомињем “културолошке“ дебате у облику чаршијских прича. Са друге стране, само псовање и неконтролисано пискарање свачега, јесте израз неписмености, без обзира на граматичку писменост. Чини ми се да ријалити шоу конверзација шири своје отровне пипке.

Први утисак који стичем о особи дефинитивно није на основу предзнања да он/а има “титуле“ дип., мр или др, што свакако јесте за поштовање и уважавање, али некако са нестрпљењем чекам да изусти ту прву реченицу или народски речено проговори. Иśааааа, како се само силно обрадујем када су саговорникове изражајне способности, погледи на тему о којој дискутујемо и гестикулација тијела савршено у складу са звањем које има испред личног имена и презимена. Са друге стране, истом том снагом од себе ме “одува“ када се утврди супротно. Идентична звања, а потпуно другачија конверзација. Са једним комуникација потврђује његово образовање, а са другим самоуздизање и самопотврда ега, ма ништа више од једног доброг школовања.

Најодговорнији за комплетну слику о свом звању је управо онај који је њен власник. И поред тога што смо у року и са високим оцјенама запечатирали индекс, ако нијесмо освијешћени да је школовање само прва степеница на коју смо закорачили, може бити лоше за поље дјеловања на које смо се намерачили, а ништа мање опасно и по оне који ће се на њему наћи.

Школованост и образовање – функционишу попут Јин и Јанга који описујују двије главне супротстављене, али комплементарне силе.

“Подсјећају на пуноглавце, додирују се по једној кривуљи и изгледа као да се стално гањају. Знак је у облику круга гдје се бијели и црни дио савршено допуњују“, каже Wикипедиа. Па нека тако и буде!

Advertisements