КОЛУМНА: Ко непромишљено лети, ниско пада

ПИШЕ: Миланка ЋОРОВИЋ

 

“Ја сам најбоља од свих!“ Како само пара уши та реченица. Боља од тебе, мене, ње и њега, ма једноставно најбоља. У чему тачно, нијесам успјела да докучим од власнице те изјаве у једном од оних свакодневневних троминутних јављања на улици, на ћошку код Мтела. Парадоксалне ли реченице, помислих, јер је приликом њеног изговора стајала тик уз слоган “Имате Пријатеље“. Закључујем да њен суперлатив подразумијева велики број нас и то на свим животним пољима.

Александар Ловен је говорио да је савременог појединца правилније описати као неког ко “лети високо и брзо“, о паду није ништа додао, али вјерујем да је након непромишљеног узлета неминован и изузетно болан. Не знам, можда је до времена у којем живимо, али онда у том трагању да што боље схватим “узрочно – последично“ демантујем саму себе. Сјетим се како ме живот једном изненадa тако тајсонски одаламио брзином и снагом да нијесам стигла ни да пребројим све оне звјездице које у нокауту нужно заискре над главом. Чак ни тада ниједан грам, од свих 21 колико тврде да је душа тешка, није пожелио нешто туђе – друштвено вредновано као најбоље.

И шта јесте уопште то “најбољи/е“? Питам се ко је тај и по којим критеријумима вреднује себе изнад других, који су то услови да би био на врху те НАЈ ЈА листе? Тешко је бити уземљен када тежимо да задовољимо его са том одредбом “ја изнад свих“. Нема ту мјеста чак ни за оно “прво жене и ђеца“ само велико, бескомпромисно, егоистично НАЈ ЈА . Када себе у једној безазленој, свакодневној ситуацији ставља на прво мјесто, страх ме да помислим како онда поступа у оним безнадежно лошим животним тренуцима.

Какав је тај НАЈ ЈА друг, комшија, радник, колега, а посебно се плашим да изговорим – емотивни партнер или родитељ који ће васпитавати дијете о томе каква особа треба да постане. Како ће своје поимање животних вриједности пренијети на мало, слатко биће и како ли ће суделовати у формирању његове личности… Знатижељна сам и  каква је његова перцепција свакодневнице, међуљудских односа, са каквом мишљу је креиран његов животни мото, шта је његов покретач? Шта је за њега давање, пружање, или било који сложенији реципрочан однос? Шта је за њега срећа и да ли је срећан?!

Праве вриједности у животу су ипак земаљске. Здравље, рад, грациозност, саосјећајност, поштовање, задовољство, љубав – према себи и према другима, савршено избалансирана, нити волим себе више од других, нити друге волим више од себе.Није на одмет да их се с времена на вријеме подсјетимо иако су оне опште познате. Чисто да их рестартујемо без обзира колико смо карактерно квалитетни људи, да не би, у овом брзом ритму живота, негдје непримјетно проклизнуле.    Дешава се и није за осуду уколико се на вријеме коригујемо.

Лијепо ли је имати самопоуздање.То значи да си у периоду иза себе урадио нешто квалитетно и продуктивно, нешто од чега си добио потврду да имаш апсолутно сво право да вјерујеш у своје квалитете и да убудуће можеш, знаш и умијеш. Међутим, неријетко долази до замјене теза па се несамопоуздање именује својом супротности – самопоуздањем. Његово истинско значење ипак није када мислимо да смо бољи од свих већ када немамо потребу да се упоређујемо с било ким – осим самим собом. ЈА у односу на јуче, годину, двије, десет…Ооо, каква разлика, убијеђена сам да ће то помислити свако од нас ко је марљиво радио на себи како споља тако и изнутра јер како рече Славица Перовић “увијек ми је било подједнако важно да имам добру књигу и квалитетну штиклу“ или Осцар Wилд “ Никада  не можеш бити превише дотјеран нити превише образован“.

Реално, постоји ли бољи начин да се проведе живот од константне потраге за самим собом и да будеш све бољи и бољи и најискренија верзија себе која можеш да будеш? Па у људској природи је прогрес, да тражи још бољег, јачег, мудријег, успјешнијег, племенитијег себе. Да контролише и елиминише сујете и њој сличне животињске пориве јер нас управо та самоконтрола и разликује од њих.

Из социологије рада, предмет са студија, учила сам, оно што је иначе свима познато, да је рад створио човјека, а подјела рада односно “диоба радног процеса на већи број задатака од којих сваки обавља други појединац или група појединаца – квалитетан производ“.

Таква специјализација функција омогућава знатно повећање продуктивности рада. Значи нему ту мјеста за најбољег, најпаметнијег само за СИНЕРГИЈУ јер је свако у нечему и те како добар и посебан.Мјесто резервисано искључиво за продуктивно допуњавање јер једино тако можемо доћи до повећања производње друштвеног и духовног богаства (среће, љубави, задовољства, радости).

Сада се вратимо на почетак колумне. Исплати ли се бити “ја изнад свих“?

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements