КОЛУМНА: Мојој Горици

 

 

ПИШЕ: Миланка ЋОРОВИЋ

Оно што је за сликара платно, за кошаркаша лопта, за музичара нота – то је за мене брдо Горица, а мој хороскопски знак шкорпија, са истим подзнаком, додао би и присвојни придјев МОЈА Горица.

Мјесто недалеко од центра града, изван бетонске депресије, директном линијом транаспортује у зелену оазу. Она тако дивно егзистира за себе – константно ужива у својој зеленој боји.

Мјесто у којем боравак најбоље описује ствар од Енигме “Return To Innocence“:

“Love – Devotion

Feeling – Emotion

Just look into your heart my friend

That will be the return to yourself

The return to innocence“

брдо Горица

Један од мојих омиљених политичких теоретичара Марко Тулије Цицерон је говорио “ако пратимо природу као вођу, никад нећемо залутати“. Сјетимо се колико смо годишњих одмора искористили за боравак у природи, да одемо на море или планину, како бисмо затворених очију дубоко удахнули ваздух и упијали коктел опојних мириса који је природа смућкала за нас. Како се само фрешки вратимо на посао након те духовне рециклаже.

Привилеговани смо да њушимо природу ове божанствене земље, а често нијесмо ни свјесни тог луксуза.Такав ужитак и смирај само она може да пружи јер смо ми, оно што каткад заборављамо – дио ње.

Нова истраживања показују да живот у природи позитивно утиче на ментално здравље. Према њима, живот у урбаним областима са више зелених површина има дугорочне позитивне ефекте – људи показују мање знакова депресије или анксиозности. Како истичу, они који живе у областима са зеленом површином мање су под стресом.

Не кажем да је то магична пилула која рјешава све партнерске, колегијалне, пријатељске и било које друге међуљудске односе, али чињеница је да зеленило помаже, ако не што друго бићемо растерећени и водићемо зрелије и љепше разговоре.

Живим у увјерењу да, уколико постанемо боља особа за себе, бићемо и за друге. Врло је важно постићи равнотежу сам са собом и баш је природа та која ће нам у томе помоћи.

У тренуцима када се осјећам безвољно, поражено, уморно и иритирано, да не бих постала “темпирана бомба“ која ће разнијети сопствени духовни склад, узмем ранац на раме и правац Горица. Исто тако, када се осјећам феноменално, пуна снаге и елана, кад ме нека срећа “тресе“ – бочица воде, ранац и запутим се ка мојој дестинацији квалитетног разговора јер се са природом најљепше испричам.

Више није ни поента да ли сам у том моменту лошег или доброг расположења, тужна или срећна, већ та константна жеља да је видим без обзира каквог сам емотивног стања – е то се зове љубав – да се Горица и ја повежемо, проћаскамо. Онда крену “креативни сокови“, па нагрну инспирације, идеје везане за све сегменте живота. Многе кључне одлуке сам донијела баш на том мјесту.

извор: Волим Подгорицу

Посебно волим вјетар на Горици, онај љетњи око 19 часова и ону кривину на лијево која води ка фудбалском терену јер се одатле најбоље види залазак сунца, кад то велико жуто чудо поприми ону фину бакарну боју прије но крене на спавање.

Волим и кад осјетим да и други воле моју Горицу, и кад се ми, њена ђеца, лијепо поздравимо у пролазу, питамо за здравље, размијенимо коју лијепу ријеч. Волим што нам је спона баш ОНА коју цијенимо и поштујемо истим интензитетом.

Волим и када се не бацају кесе и не ломе клупе, када се љубавне поруке не шврлају по стази јер таквим изливима емоција није мјесто ту под ногама – да се газе… Драго ми је кадa видим да је свако дрво на свом мјесту, а чини ми се да бих садa, из овог положаја док пишем колумну, могла тачно да кажем ђе је који камен и фали ли му што.

Волим и онај мостић који води ка споменику Партизану – Борцу, онако благо закривљен дјелује романтично…и кад сретнем корњачицу или неку другу другарицу која живи у том зеленом злату па јој помогнем да брже и лакше пређе хоризонталу стазе.

Уживам када након освојених кругова сједнем у кафић у склопу авантуристичког парка или у култне “Боћарe“ и мерачим. Посматрам природне сцене, опијам се њима, а недалеко од мене су бициклисти, тротинеташи, ролераши, лопташи…То је мјесто које не трпи лошу вибрацију, нема је!

Дубоко вјерујем да људи који истински воле и живе природу не могу да буду енергетски радиоактивни и карактерно лоши.

Одмарам очи на том исцјељујућем пејзажу. Срећна сам што су и други открили њене чари, што се константно повећава број њених обожавалаца без обзира на њихову старост и увјерења. Она је дружељубива, брига њу ко за кога гласа, ко се чиме бави, храни је искључиво добра размјена енергије – знам, рекла ми је.

Не могу да замислим да прође дан, а да се не јавим Горици.Тих сат времена дневно морамо да проведемо заједно.Током живота научила сам колико је важно бити окружен квалитетним људима, колико утичу на духовно и физичко здравље, од тада их не испуштам…e па тако не дам ни моју Горицу.
Баш сад идем код ње…

 

Advertisements