КОЛУМНА: Сујето, што си тако искомплексирана?

 

ПИШЕ: Миланка ЋОРОВИЋ

Као ђеца смо често знали да правимо којекакве вратоломије и да штеточинимо, да као неформиране личности, радимо све оно што је својствено том узрасту. У таквим ситуацијама родитељи би нас укорили погледом или кажипрстом, опомињали да то што радимо није лијепо и да је крајње непристојно.

Знали смо да устукнемо од те грдње и да наставимо игру онако како јој и доликује.Та иста ђеца, када одрасту, знају да вербално добро “одаламе“. Међутим, укор у тој “игри“, сада као већ формираним личностима, умјесто родитеља, ускаче савјест која има обавезу да виртуелном шаком пљасне по тим поганим уснама како не би излетјела сва она нездраво знатижељна и, слободно могу да кажем, неваспитања питања.

Колико пута сам само чула:Колика ти је плата? И то са благо запјењеним устима и од грча искривљеном вилицом да случајно не изговорим већу цифру. Разголачене очи које “гутају“ све док не изустим бројку.

Са пуним правом и императивом у гласу захтијева се да отворим новчаник и да заједно пребројимо зараду чија сам једина, апслолутна власница. Из почетка сам била изненађена, па сам се објашњавала да то питање није у реду, а сада, хм, сада се само слатко насмијем.

“је ли бре, колика ти је плата“ ?!

Предност година које се, као што Бајага пјева “нижу к’о да су перле од бижутерије до ћилибара, а тек понекад блистави брилијант“ је у спознаји да неке људе заиста апсолутно никада није требало схваћати иоле озбиљно, а камоли улазит у било какву дубљу полемику. Једноставно осмјехнути се, евентуално климнути главом ма коју год небулозу изустили. Их,како је то сада лако рећи кад је доста зноја просуто до тога “ма небитан/a си“.

Колико ће нас “нахранити“ ако чујемо да смо платежно моћнији у односу на друге, емотивно испуњенији, естетски примамљивији… Како ти узбудљиви, екстатички осјећаји моћи личне вриједности вину его у небеса. Осјећај тог јадног личног тријумфа је, претпостављам, узбудљив, пријатан и ексицитирајући као дрога. Њаммм, каква посластица, ‘оће још и још и још… не размишљајући да се алавим трпањем залогаја могу угушити.

Проблем је у томе што сва та еуфорија не може да траје дуго. Прије него “полетимо“ на уму ваља имати да је њено величанство Сујета “отров за душу“. Спречава природан капацитет особе да се развија и достигне свој крајњи циљ личног и спиритуалног развоја, а то је слобода од ега, који је само филтер кроз који посматрамо себе, друге и свијет.

Чини се да је на дјелу својеврсно укидање стида, а онда ето простора за баналност  и воајеризам. Увијек ме истински збуњивала та брижност, култура, васпитање и знатижеља о интимним питањима било да се односе на она приликом попуњавања формулара за посао или у свакодневној комуникацији (емотивни статус, броју ђеце и уопште о планирању да их односно да ли да их имамо).

Никада, али никада нијесам поставила питање колика ти је плата, да ли ћеш ускоро на “луди камен“, колико испита до краја факса… и сва она која представљају нечију интиму. Сигурно бих се добро постиђела одраза у огледалу и дебело замислила у случају да су те баналности фокус мојих прогресивних мисли.

Информација да ли неко има “јачу или “слабију“ плату од мене, сигурно неће помоћи да духовно и професионално напредујем или да се за повећање исте борим на начин што ми је покретачка снага “њему/њој је новчаник дебљи“.

У тим неким монолозима питам се откуд толико снажно интересовање за интимност другог, алтер его ми одговара – усамљеност. Људима недостају неке важне међуљудске везе у којма би могли бити искрени, “топли“, емотивно реципрочни па прибјегавају ономе чиме је најлакше, без икаквог напора нахранити људску душу – сујети.

Сујета – “отров за душу“

Пријатељица зна да ми каже “шта је са тобом, па то је код нас нормално“. Онда у тој нашој малој дебати објашњавам да НИЈЕ ВАЖНО ДА ЛИ ЈЕ НЕШТО НОРМАЛНО, јер у Хитлеровој Њемачкој је било нормално сматрати себе изузетним људским бићем, ићи у рат и убијати друге “ниже“ људске расе. Оно што јесте ВАЖНО ЈЕ НАШ ОСЈЕЋАЈ ЗА ИСПРАВНО.

Као људска бића имамо свијест која нам омогућује да разлучујемо између доброг и лошег, а стид је друштвена творевина. Развија се кроз више фаза, и није исти код двије особе, а условљен је добрим дијелом васпитањем.

Антон Чехов је у писму своме брату сјајно објаснио људско понашање.Може да послужи попут десет божијих заповијести.
“…културни људи немају плитку сујету.Не хвале се лажним сјајем попут познанства са славним личностима, не одушевљавају се са првом особом коју сретну у Салон де Вариетес, нити са тиме што их препознају у кафанама. Ако некоме учине малу услугу не приказују то као велико дјело, нити се хвале да имају приступ мјестима гдје други не могу ући. Уколико су истински талентовани, труде се да се уклопе са свијетом и клоне се сваког разметања. Не опијају се јер сматрају да нијесу свиње. Држе се начела менс сана ин цорпоре сано – у здравом тијелу, здрав дух.Тако изгледају културни људи. Да би неко био културан није довољно да чита романе и посјећује позоришта.Он мора непрестано, даноноћно да ради на себи, да чита, учи, труди се… “.

Преиспитивањем својих поступака, једним једноставним ЗАШТО то питам, ЗАШТО ме то уопште интересује, далеко се стиже. Одмах одбаци сујету јер се, као што Чехов императивно завршава писмо “сваки изгубљени сат рачуна“!

Advertisements