КОЛУМНА: Волим те, презимена ми

 

ПИШЕ: Миланка Ћоровић

Од 683 даме које су у прошлој години склопиле брак, њих 75 су задржале своје и додалe мужево презиме, а само 22 су задржале своје. Податак који наглас чита колега као дио пословног ритуалног претреса штампе прије но засучемо рукаве за нову радну акцију.

“Е да ми је упознат те ибретнице. Јој, те модерне жене“ мрмља у браду. Што велиш то?! Рефлексивно га запљуснем питањем. Ако жена не узме супругово презиме, да ли то значи да је он мање мужеван? Или мање вољен и цијењен? Да скратим причу, он би жени замјерио да је задржала своје. Било би, како каже, повуци – потегни јер би га “јад снаша’ од фамилије“.

Разлози због којих жена не жели да промијени презиме, објашњавају стручњаци, су различити – од каријере и препознатљивости до тога да га доживљавају као дио свог идентитета. Жене које оставе своје презиме након удаје описују као амбициозне, моћне и наметљиве илити ибретницама како их је назвао мој драги колега.

ФОТО: Pexels

Подне је, вријеме за кафу са моје двије грације. Са врата локала већ “бацам“ питање: Да ли жена треба да се одрекне ђевојачког презимена и узме мужевљево, или треба само да дода његово? Навикнуте на ова моја ничим изазвана питања креће полемика.

Једна од њих проблем рјешава дипломатским путем – два презимена. На своје коријене је врло поносна, па узимањем само мужевог презимена, њена породична прошлост се не види. Такве одлуке пропрате се коментарима да жене компликују и преувеличавају, добиле су сва права, што још хоће? “Узми мужево презиме, не измишљај!“ Е, моја френдица не измишља. Једноставно сматра да је њена породична историја битна једнако као и мужева. “Моја личност се не мијења удајом нити мијења власника, нити ћу љубав супругу доказати ако узмем његово презиме“, закључује она.

Друга је радикална – мужево презиме и тачка – “или си удата или нијеси“. Било која друга одлука за њу је један вид непоштовања према супругу тако да би то урадила “са поносом – из захвалности њему“. Констатује да ће његова фамилија обично говорити да им није битно, али ће се и те како обрадовати чињеницом да је изабрала њихово презиме. “Некако све те приче – ја сам се остварила као личност немају баш пуно везе са презименом. Ако си то урадила, зашто ти је онда проблем промијенити презиме?“, пита се друга френдица.

Ја сам од оне треће сорте, задржала бих своје и постоји бар неколико разлога за то, а ни један није ради непотребних компликација нити “хировито женско“. Да ли сам ја луда, или се у брак улази због љубави?! Нијесам знала да су ствари попут мијењања презимена доказ да некога волиш, цијениш, поштујеш. Зар је поента брака исто презиме? Мислим да је ипак у сопственој личности (подједнаком поштовању своје и његове) – особи коју сам ја деценијама градила, његовала, дизала када је падала и усавршавала, а промјеном презимена моја љубав према човјеку којем бих изговорила судбоносно ДА, не би била већа као ни да он узме моје.

ФОТО: Pexels

Руку на срце, није лако ни мушкарцу који ће од традиционалиста бити затрпаван питањима типа “шта глуми ова твоја“? Многи ће таквој жени приговорити да иде мимо свијета и приписати јој себичност, егоцентричност… Међутим, не сјећам се да сам чула да будући супруг “ломи“ главу да ли да задржи своје презиме или да узме женино.

И признајмо – мушкарци никада нијесу били изложени тој врсти притиска. Уколико се такво питање међу будућим супружницима уопште појави углавном се посеже за “аргументима“ да је то за жене природно, а завршава се жалопољкама да ће мушкарац који промијени презиме доживјети посмијех и осуду околине. А је ли бре, није ти то мушки, хм. Било би добро да и они муке муче овим питањем.

Када жена вијећа да ли да узме његово презиме, традиционалисти посежу за још једним аргументом – ђеца. Ту је видљив још један облик неприхватања различитости. Није гријех одскочити од уобичајног све док живимо у стабилној заједници која његује важне породичне вриједности – љубав, поштовање, посвећеност…

Неће нас заједничко презиме учињети породицом већ искључиво квалитет односа на којем марљиво и континуирано радимо. Kада се стаје на “луди камен“, најмање је битан мук који настане када млада треба да изговори које ће презиме убудуће ићи уз њено име.

Када крене гуркање тетки и стричева у нади да ћете превагнути баш у њихову корист, треба изабрати презиме “јер тако осјећам“, а не “јер тако треба“, било то ђевојачко, оно са цртицом између или његово. На крају крајева, успјешност заједнице се мјери колико смо емотивно и ментално зрели за партнерски однос и узајамно поштовање. Младенци, срећно!

Чланци/колумне – Миланка Ћоровић http://crna.gora.me/author/mila/

 

Advertisements