Композитор, аранжер и музички продуцент Владимир Мараш: Без јавне критике нема културолошког устанка

 

Владимир Мараш

Црногорски композитор, аранжер и музички продуцент Владимир Мараш, биће специјални гост петог издања Маде ин Неw Yорк Јазз Фестивала који ће се 12. маја одржати у престижном њујоршком Трибеца Перформинг Артс Центер-у. Он иде на позив америчке компаније “Маде ин Цомпетитион ИНЦ“, а извешће своју ауторску композицију “Тиру-Риру“ уз помоћ највећих звијезда свјетске џез сцене као што су Франсиско Мела, Ренди Брекер, Јаков Мејман, Боби Санабриа и Џон Патитучи. У сусрет том наступу, попричали смо са Марашем о досадашњој каријери, погледу на домаћу џез сцену, међународним искуствима као и о предстојећем Маде ин Неw Yорк Јазз Фестивалу Монтенегро.

Музиком се активно бавите од 1989. године. Колико се Ваш однос према музици од тада промијенио?

Као што се и сами мијењамо, неминовно је сазријевање и у креативном смислу. На самом почетку то није било стваралаштво већ тражење у свијету музике, а тај свијет има више лица и наличја. Временом се човјек самофилтрира и налази мјесто које му највише одговара.

Претпостављам да сте наилазили на многе изазове током година. Да ли сте размишљали да одустанете?

Нијесам од оних који олако дижу руке чим се појави прва озбиљнија препрека. Чињеница да живите на овим тужним балканским просторима у старту вас ставља у неравноправан положај на мапи свијета. Изазови су већи, путеви тежи, али успјеси слађи.

Шта је највише утицало на Ваш професионални и музички развој и одлуку да се окренете џезу?

Ништа конкретно, али и све око мене у тој фази. Неке ствари се саме дефинишу и као умјетник се са њима не питате много. Џез слушам од малих ногу, а како сам као средњошколац долазио до аудио касета са новим џез правцима и под жанровима било је неминовно да ме на неки начин тај музички израз “увуче“ у ту орбиту. Сазријевањем, онда упознавањем црногорске музичке баштине, тако јединствене у свијету, дошло се до неке логичне креативне синтезе која се испоставила као добитна комбинација.

На који начин успијевате да у свом музичком изразу спојите џез форме са нашим етно звуком? Да ли је то уједно идеална прилика да се публици, која није довољно добро упозната са црногорском културном баштином, она приближи?
Црногорска изворна музика ни по чему није комплексна, у стручном, музичком смислу. Има мало ритмичких специфичности, хармонских нимало, али су мелодије веома интересантне и захвалне за хармонску дораду. Оне су пуне патње, севдаха, а спаковане у неко друго, за свјетско тржиште препознатљиво рухо, добијају нови живот. Могуће да је то начин да се неке нове генерације, али и нека друга музичка тржишта боље упознају са коријенима тих нових музичких урадака. То је најбољи могући допринос оживљавању, боље речено преживљавању црногорске музичке баштине.

ФОТО: Никола Ђурковић

Бринете о Маде ин Неw Yорк Јазз Фестивалу Монтенегро. Колико је захтјевно организовати такав фестивал код нас?

Не само да бринем, него сам и директно одговоран за тај пројекат. С обзиром да се ради о специфичном музичком жанру који није имао превише историјског трага у Црној Гори, тиме је овај изазов био већи. Срећом по џез фестивал, од првог дана имамо подршку неких компанија и институција које у значајној мјери олакшавају живот фестивалу, поготово у овим првим годинама када се фестивал рађа и тражи своје мјесто на културној мапи. Оно што радује је да се круг партнера и пријатеља фестивала свакодневно шири, што директно утиче на популаризацију жанра, али и самог фестивала.

Мајк Стерн, Ренди Брекер,Вејн Ескофери, Алекс Блејк, Шерон Кларк, Жоао Барадаш … су учествовали на НY фестивалу. Претпостављам да се између њих може уочити стилска разлика у зависности којој сцени припадају?

Сви они, али и други који су учествовали су мајстори свог заната. Неки од њих су вишеструко награђивани престижним Граммy и другим наградама, као и признањима свјетских медија за допринос џез култури. Срећом по нас,партнерством црногорске компаније “Раббит Рецордс“ и њујоршког “Маде ин Неw Yорк Јазз Цомпетитион ИНЦ“, успјели смо да их заинтересујемо да дођу у овај дио Европе. Једноставно, одушевљени су.То је наша шанса коју не смијемо пропустити. Имамо озбиљну прилику да овај фестивал у годинама које слиједе брендирамо као један од најпрепознатљивијих џез фестивала у Европи и свијету. Наше је само да будемо добри домаћини и на продукцијском нивоу, што успијевамо уз помоћ вјеровали или не, већином црногорског техничког особља.

Имали сте прилику да подијелите бину са свјетским џез музичарима. Какво искуство носите са тих наступа?

Најбоље могуће.Толику креативност, квалитет музицирања, али и колегијално уважавање ријетко ћете наћи на овим просторима. Када сте уважени као аутор, онда једноставно постајете један од њих. Неки од музичких идола моје младости су већ били на фестивалу, неки ће доћи у годинама које слиједе, али сам неизмјерно задовољан чињеницом и да се мени као аутору отварају многа врата сарадње са тим, највећим фацама свјетске џез сцене. Њихови концерти по свијету су празник музике, а они су толико једноставни, непосредни, да се запитате јесу ли нормални они, којима је свијет под ногама, или ми, који се међусобно тапшемо по раменима и постављамо једни другима клипове у точкове. Има ту мало и цивилизацијске разлике, да се не лажемо…

Када се осврнемо уназад протеклих 30 година, какво је интересовање наших медија и публике за џез?

То се не може упоредити. Некада се на радијској фреквенцији Радија Црне Горе могла чути понека џез минијатура са потписом неког одважног уредника музичког програма, а данас је то значајно другачије. Уназад двије деценије појавили су се црногорски умјетници са талентом за овај жанр, и срећом по нас, кренули су храбро у писање џез историје на овим просторима. “Пива Јазз банд“ и Шуле Јововић, “Балтазар“ са Иваном Маровићем, “МП Трио“ са Мићком Перуничићем… Данас имате и цијелу једну класу из средње музичке школе која је прошла кроз основни џез дрил, а неки од њих успјешно настављају школовања на престижним џез факултетима, од Бостона до Граца.

Једном приликом сте изјавили “без културолошког устанка неће бити промјене свијести“. Која је то покретачка искра која треба да нас “пробуди“?

То нема везе искључиво са музиком. Културолошки устанак подразумијева спремност умјетника да дигне глас, да каже гласно, да критикује јер се има што за критиковати. Важно је да се умјесто “Фарме“, “Задруге“ и “Парова“ чује глас разума и критике једног опскурног културолошког миљеа у коме живимо. И шта, требало би да прихватимо да нам Змај од Шипова или нека пластична старлетица постану узори? Неће моћи. Покретачка искра јесте јавни говор, јавна критика и притисак на институције система у чијој је надлежности медијски ваздух који удишемо. Тренутно није најчистији.

Ваш задњи албум “10/8“(Десет осмина) изашао је на тржиште 2011. године. Када да очекујемо четврти албум?

Планирам да након овогодишњег, трећег издања Маде ин Неw Yорк Јазз Фестивала у Црној Гори, “ускочим“ у студио и кренем у реализацију четвртог издања. Неки од претходних и будућих учесника нашег фестивала су се понудили за учествовање, тако да се можда ова маловећа пауза претвори у још један антологијски производ као прилог црногорској музичкој сцени. Имати на свом издању солисте као што су Ренди Брекер, Мајк Стерн или Џон Патитучи, вриједно је чекања.

Када ћемо Вас поново слушати у Подгорици?

Посљедњи концерт у Подгорици сам имао  2005. године, на промоцији другог ЦД-а “Леттерс фром Монтенегрo“. У међувремену сам свирао на много свјетских локација, али у свом граду не. Зашто је то тако, предмет је неке дубље и озбиљније анализе, али нисам незадовољан јер су пројекти које радим ипак занимљиви неким другим тржиштима.

Разговарала: Миланка Ћоровић http://crna.gora.me/author/mila/

 

profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner
Novinarka Milanka Ćorović, rođena Podgoričanka, bira teme i piše članke/kolumne koji nas podsjećaju da su ''istinske vrijednosti isključivo one koje odgovorno i marljivo gajimo u sebi'' i da je kontinuirani rad ''najveća životna investicija''. Vječita zaljubljenica u prirodu, pisanu, a i datu riječ :) Čitamo se...