КОЛУМНА: Мајкл би рекао “Just beat it!“

 

ПИШЕ: Миланка ЋОРОВИЋ

Мајкл Џексон, Окланд 1996. година. Колико сам само пута одгледала тај концерт, не смијем да признам гласно јер ћу, сигурна сам, звучати фанатично. Увијек изнова са истим жаром.

Чак сам себи обећала да ћу да научим кореографију из спота “Smooth criminal“ и то све са чувеним шеширом и његовим моонwалк-ом. Их, а кад ја нешто зацртам, што би рекли моји драги Подгоричани, то ти је завршено!

Углавном, сувишно је констатовати да је то сјајан наступ, својствен краљу поп музике. Дизалица га носи до највише тачке концертне сале, а када је досегне почиње да вришти, избаца енергију, ослобађа је. Након “великог праска“ машина га лагано спушта на бину и почиње:

They told him, “Don’t you ever come around here.

Don’t wanna see your face. You better disappear“.

The fire’s in their eyes and their words are really clear

So beat it, just beat it!

Прије неки дан састанемо се пријатељица и ја на наш култни чај у “Сејдефи“ и протресамо сва неђељна дешавања. Дођемо некако и до тог наступа Мајкл Џексона. Кроз анализу његовог дјела закључимо колико је важан духовни детокс, та Мајклова дизалица. Да се поштено исфилтрирамо, вриснемо громогласно, онако животињски, да се вратимо себи. Како то необично звучи, да се “вратимо себи“, а цијело вријеме смо у својем тијелу.

Констатујемо како се свакодневно излажемо којекавим утицајима. Сусрећемо се с разним људима и ситуацијама гдје често радимо компромисе и неријетко не дјелујемо у складу с оним што истински јесмо па се губимо. Када стално усмјеравамо фокус на ствари које су изван нас ми дођемо у стање да смо изван себе, а знамо колико је важно живјети своју истинску природу.

Уче нас да не судимо о књизи према корицама, а ја баш по њима инстиктивно знам како ће ми која “лећ“. Када, у том истраживању, овлаж претрчим страницама па их помиришем, након кратког вијећања установим да ми нијесу све тако опојне. Неке ме рефлексивно одбију па их ко опарена вратим на сталак. Џабе све те дивне критике које се нижу једна за другом, нећемо се и то ти је.

И заиста, никад до сада, нијесам погријешила у тој процјени. Ништа другачије не функционишем са људима. Иако је добро не доносити превише закључака о некоме само на темељу физичког изгледа, психолози су установили да је наше лице прозор у најдубље тајне. Намиришем људску природу чак и када све упућује на другачији закључак. Kао и са књигама, након кратког вијећања установим да ми нијесу сви тако “опојни“.

Размишљам како често улазимо у односе несвјесни својих стварних потреба, из неког “морања“, “имамо прописани рок“, јер је “вријеме“, из страха да ћемо остати сами и многих других сличних разлога. И многе ствари, кажу, добро је урадити у датом моменту, али ја сам више за оно у правом, али искључиво по нашем погледу на сатницу и мјесто.

С друге стране, ако имаш страх да будеш сам са собом, како ли је онда језиво тако престрављен бити са неким другим? Ипак, на крају је најважније да се осјећамо удобно у својој кожи и свом тијелу ма шта се око нас дешавало односно без обзира на спољне околности. Kао такви апсолутно нећемо имати проблема са другима .Тада можемо констатовати да смо истински задовољни.

Међутим, неки од нас остају у тим истим односима јер не виде излаз, јер је “касно“ за нешто друго, јер су навикли – потпуно се адаптирали, финансијски су везани или из страха “Што ће бити са мном ако кренем даље?“

Сигурна сам да смо сви макар једном за неког констатовали како зрачи односно мрачи. Довољно да га/је видиш па да ти одреди твој енергетски дан.И која је то цијена те скамењене фаце, тог мрака на лицу? Да ли је заиста вриједно платити толики данак среће само зато што за исту треба изаћи из зоне комфора и засући рукаве да дођеш до ње?

До мира се не долази без немира. Нити до свјетла без проласка кроз мрак. Какву год одлуку да донесемо она ће се сигурно манифествовати на нашем лицу и печатираће нашу срећу до краја живота. Заиста јесте најтеже побиједити себе. Мајкл би рекао “So beat it, just beat it!“

Advertisements