Марија ДРАГИЋЕВИЋ: Култура је оаза мира, испуњења и бесконачне радости

 

РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић

“Шта све може да стане у кап мастила
Једно ненаписано Сунце
И једна непотписана птица
И један ненацртани цвет“ (Бранко Миљковић, “Кап мастила“)

Главна предност језика није у томе да изрази мисао, већ да је створи. Та “лакоћа“ језичког покрета толико ме се дојмила да сам њено стварање одувијек покушавала најбоље разумјети кроз поезију – синоним осјећајности, духовности, њежности, трансценденталности, платонске љубави, снажних емоција, “ходу по облацима“, бијега од баналности и супростављањa истој…

И управо је таква моја данашња саговорница, саткана од најљепших могућих ријечи и емоција – лијепа, креативна млада пјесникиња из Херцег Новог, Марија Драгићевић.

Снагу њене ријечи препознали су портали “Арт мозаик“ и “Публиц фигуре’’, који редовно објављују Маријинo стваралаштво. Њене двије пјесме су одабране за овогодишњи “Подгорица Арт фестивал“ у оквиру селекције “Литерарни плочник -22. септембар“. Моја саговорница ће се својим стиховима представити 12. новембра у мултимедијалној сали КИЦа “Будо Томовић“ у 19 часова у склопу пјесничке вечери “Арт Мозаик“ који слави годишњицу постојања.
Марија и ја смо разговарале о њеном путу кроз поезију, опште о умјетности и њеним даљим плановима…

Саговорница портала црна Гора: Марија Драгићевић

Пјесникиња сте која се не боји бијелог празног простора. Када сте знали да сте пјесникиња, и колико Вам је требало од тог сазнања и декларативног чина до конкретног чина писања. Да ли се с тим талентом рађа и може ли се оно научити?

Поезија се наизглед, кад је ријеч о конкретном чину писања, тек однедавно “уселила“ у мој живот обзиром да сам од најранијег дјетињства писала искључиво прозне форме. Чак ми се дешавало да помислим да никад нећу написати нешто што ће личити на пјесму. Кад се осврнем и погледам у прошлост, чини ми се да је поезија одувијек била у мени, по начину на који сам гледала на ствари, људе, природу, како сам их описивала у свакодневном говору и само је чекала погодан тренутак и “плодно тло“ на ком ће се развити.

Стигла је једне хладне децембарске вечери ношена сјеверним вјетром и одлучила да остане. Чини ми се да та искра и жар морају постојати у некоме као сјеме из којег касније ничу најљепши плодови уз безусловну посвећеност и рад на себи.

Умјетност може да нам пружи уточиште у смислу што нас спашава од константне изложености многострукој банализацији којој смо изложени у различитом облику па и у вербалном, док глупост плута по површини попут нафтних мрља. И онда дођемо кући, осамимо се у свом кутку и заронимо у књигу. Одгледамо неки филм. Одемо у позориште. Посјетимо неку изложбу.

Препустимо се умјетности као подстицају да у нама буди запитаност над свијетом или једноставно нас од тог истог свијета одмори. Колико је данас култура уточиште душевног мира и емотивног задовољства и којим културним садржајима највише посвећујете пажњу?

За мене је култура одувијек била оаза мира, испуњења и бесконачне радости. Родитељима дугујем велику захвалност што су ме од најранијих дана усмјеравали ка свим доступним сегментима културе. Сазријевањем сам само даље проширивала круг интересовања и умјетност ми је постала природно станиште, уточиште, бијег и лијек од ужаса свакодневнице. Као што Штулић каже, а много пута до сад се и потврдило: “Умјетност те чини јачом него што претпостављаш“.

Марија Драгићевић, сајам књига – Београд

Како је ишао пут развоја Ваше поезије. Чини се да највише пажње посвећујете међуљудским односима. Инспиришу Вас љубави: пријатељске, родбинске, партнерске, и сви они су добили “свој“ стих. Постоји ли неко или нешто што не заслужује пјесму?

Моја поезија је настајала у таласима, у различитим градовима, на необичним мјестима, најчешће ноћу или раним јутрима. У први мах би се могло рећи да понеко не заслужује да му “поклониш стих“, међутим, кад дубље промислим схватим да је једино битан траг који остаје након нас. Траг у времену, траг у нечијем сјећању. Наше је једино оно што дамо и подијелимо са другима. Једна моја пјесма завршава управо стиховима: “Ова ће нас пјесма наживјети“.

“Које боје, каквог облика и од које материје би ти била саткана душа
 Да можеш да је ишчупаш из тијела
 Ставиш на ноћни сточић поред кревета
 И дуго је посматраш….  (“Душа“)

На који начин храните душу из Ваше истоимене пјесме, а о којој често пишете. Која је то боја којом бисте је највјеродостојније описали?

Душа је вјечити мотив, непресушан извор инспирације, “душа има само дубину која жели запевати, зар је не чујете?“ (Чарлс Буковски ). Храним је лијепим тоновима, ријечима, бојама неба и мора, драгим сликама и мирисима из дјетињства којима се увијек враћам и свакодневним гестовима љубави и пажње коју пружам. И у најмрачнијим данима кад поприми обрисе сиве и црне, отрована свакодневницом, ипак преовлада свјетлост и љубав као покретач и смисао постојања.

“Aли и даље си Свјетлост
унутрашњи сјај те носи и штити
даје ти снагу да идеш у нове зоре
све остало ће бити
тек блиједи траг у времену
а ти ћеш сијати још јаче
пркосније
обасјан лучом љубави“ (из моје пјесме “Луча љубави“)

Слано језеро

Као неко ко долази из свијета умјетности, промовише својим писањем исту, колико данас, као појединац можете да утичете на људе из ваше средине? Активни сте на друштвеним мрежама. Како се данас све промовише поезија?

Без обзира на све мане данашњег времена, у коме је и поезија попут других правих вриједности на испиту, чини ми се да она успјева пронаћи пут до оних који умију да је осјете, препознају и цијене. Ако сам успјела да својим стиховима пробудим било какав осјећај, од запитаности, сјете, носталгије до поистовјећивања, ако су моје пјесме бар на трен имале ослобађајуће и љековито дејство какво имају на мене док их стварам, то ме чини бесконачно радосном. Пишем о ситуацијама са којима се суочава свако од нас, о ономе што потискујемо, што нас боли а не усуђујемо се рећи и показати.

Јавно представљање моје поезије почело је на сајтовима “Арт мозаик“ и “Публиц фигуре“ којима сам бескрајно захвална на подршци коју ми пружају, а касније су пјесме саме налазиле пут до знаних и незнаних читалаца који су ми “вјетар у леђа“ за будуће дане. Осим интернет промоције, поготово за младе ствараоце, јако је важно да старије колеге и културни посленици препознају значај организовања пјесничких вечери и фестивала као још једног вида промоције али и упознавања и умрежавања пјесника не само из наше државе већ и са југословенског културног простора што сматрам додатном вриједношћу.

Марија у Дубровнику

“Поезија је оно што се сања, оно што се замишља, оно што се жели, и оно што се често догоди. Поезија, то је стварније и корисније име живота“ (Жак Превер). Колика је снага поезије?

Снага поезије огледа се у емоцији коју изазове, запитаности након прочитаног, порукама које преноси и по мени најзначајнијем – љековитом дејству које има – да ослободи, ублажи све оно што нас тишти и боли макар и на трен и да наду и снагу за нове зоре.

Познат је податак да је Тесла своје једначине из физике рјешавао уз помоћ поезије и стихова. Данас многи кажу да пјесништво нестаје и да је вријеме у коме живимо вријеме антипоезије. Чини се да је прије поезија била далеко више ангажована, субверзивна, и да је данас превасходно лична, интимна и некако удаљена од стварности.

Ипак, улажем наду у “Васко зна да је свако бар за тренутак, за неки непоновљиви тренутак, једаред у своме животу, песник“ (Васко Попа). Гдје видите улогу поезије у 21. вијеку?

Овај вијек иако препун баналности, примитивизма, деградације свих вриједности и свеопштег отуђења, свакодневно у нама буди запитаност, шокира нас свакојаким ужасима, недостатком емпатије, површношћу и сензацијом као супститутима за дубину и искреност у свим међуљудским односима и као такав буди инспирацију у ствараоцима. У данашње вријеме је поезија можда више личног карактера, међутим то не значи да је удаљена од стварности, обзиром да сви ми мање – више пролазимо кроз исте животне ситуације, а управо поетско изражавање доприноси да се лакше суочимо са њима и ослободимо свих негативних емоција које наталожене у нама постају отров и за тијело и за дух. Поезија ће постојати све док има оних који јој се желе предати и пустити је да их води , били они ствараоци или читаоци.

Марија Драгићевић

Које бисте пјеснике истакли. Да ли постоји неко ко је нарочито оставио утисак на Вас у последње вријеме? 

Пјесници који су несумњиво обиљежили моје одрастање и сазријевање и којима се увијек враћам су Витомир Николић, Александар Лесо Ивановић, Мика Антић, Бранко Миљковић, Владислав Петковић Дис, Васко Попа, Превер, Јесењин, али и Миладин Шобић, Арсен Дедић, Милан Младеновић и Леонард Коен као диван спој поезије и музике.

Кад је ријеч о савременим ствараоцима издвојила бих пјеснике Марка Томаша и Данила Ломпара чијим стиховима ми почињу и завршавају дани и осјећам их блиским, а посебно мјесто припада рок пјеснику Николи Врањковићу, чија свака нота и стих буде магију и преносе ме у неку другу димензију, свијет саткан од чисте емоције и нестварних боја. Свакако пружам подршку и радујем се свим новим младим ствараоцима чије вријеме тек долази, а међу њима морам издвојити једно име – Жељана Андрић јер смо “саборци по перу и у животу“, како то волимо рећи у свакодневној причи. Вјерујем у њу од почетка њеног стваралаштва и радујем се новим књигама које су у припреми.

Која искуства, слике, ових дана претачете у стихове. Да ли ћете их крунисати збирком поезије?

Ових дана сам преплављена бујицом различитих емоција, од сјете и носталгије до разгираности и радости због среће мени драгих људи. Некад пјесму напишем у једном даху, а понекад јој се враћам у више наврата, дорађујући и неријетко мијењајући њен првобитни ток. Вољела бих да једног дана моја збирка угледа свјетлост дана и вјерујем да ће се то десити спонтано, природним слиједом ствари, баш као што је и почело моје стварање. А до тада, “…идем куда ме очи воде. У сан, у пјесму, у ријеч, у човјека“ (Витомир Николић).

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements

Ostavite komentar