Момо Капор: Како се губе пријатељства

Како само завидим пријатељствима старим педесет година! Колико је само било потребно љубави, стрпљења, мирења са грешкама, пристајања на слабост.

Момо Капор, Фото: Wikipedia

Пријатељи се губе тако што их украду жене (последњи пут смо их видели на момачкој вечери), краде их посао, краду их године, вријеме, краде их смрт, краду их неке друге, стране земље, краду их нам њихова дјеца, њихово име у новинама, њихово лице на телевизији, краду их нам наше ријечи о њима које су чули од трећих пријатеља.

Одржавамо панично нека климава пријатељства, кријући сопствену слабост и страх да останемо сами. Највећи број наших пријатељстава су нека врста биједног споразума са савјешћу, бјекство од самоће.

Како само завидим пријатељствима старим педесет година! Колико је само било потребно љубави, стрпљења, мирења са грешкама, пристајања на слабост; колико лукавства да се годинама краде вријеме од посла, од амбиција, од породице и послеподневног сна – колико много разумијевања да се одржи та слабашна, крхка биљка пријатељства између два старца што се дуже од једног људског вијека налазе у „Мажестику”, у подне, после свих добрих и лоших година!

Два старца у „Мажестику”, у подне – два преко ноћи остарела дјечака што познају неке само њима знане пролазе кроз забрањене капије којих више нема, рупе у тараби, и тајанствене тунеле у ишчезлим вртовима, сада после свега и друже се свакога дана у подне: једанпут кафу плаћа један, други пут – други.

Занимљиво, за крај неког пријатељства увијек окривљујемо друге, никад себе. Ријетко ко од нас помисли за себе да има можда тешку нарав или склоност ка новим пријатељствима. Што се мене тиче, стари пријатељи су ми праве драгоцјености у животу. Наравно, као и остали, склапам нова познанства али више од свега чувам пријатељства са онима који ме памте док сам још имао тамну косу и био склон лудоријама.

Момо Капор

Advertisements