На данашњи дан Иву Андрићу је уручена Нобелова награда

На данашњи дан прије 57 година српском књижевнику Иву Андрићу уручена је Нобелова награда за књижевност, коју је примио на свечаности у Стокхолму пред 700 званица и шведском краљевском породицом у дворани Концертне палате Шведске академије.

Иво Андрић, Фото: Wikipedia

Андрићу је истовремено уручена и златна медаља са Нобеловим ликом на аверсу, барељефом младића који под ловором записује пјевање муза на реверсу, на којем је и стих из шестог пјевања Вергилијеве „Енеиде“: „Како је слатко видјети људски живот оплемењен проналасцима“, као и Андрићево име.

Лауреат из Југославије добио је и новчани дио награде у износу од 250.000 шведских круна, коју је уступио за унапређење библиотекарства у БиХ.

Члан Шведске академије Андерс Естерлинг рекао је том приликом да Андрић „носи у себи много њежности за људе, али не узмиче ни пред страхотама, нити пред насиљем које у његовим очима потврђује стварност зла“.

„Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оргиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена“, рекао је тада Естерлинг.

У свом обраћању Андрић је причао о домовини Југославији, за коју је рекао да је „мала земља међу свјетовима“ говорећи о њеној бурној и тешкој прошлости, великим жртвама и настојањима да упркос томе на плану књижевности и културе надомјести све оно што јој је историја ускратила, дајући тиме свој прилог свјетској баштини.

„Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог мјеста, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно, али искрено да изразим“, рекао је у својој бесједи Иво Андрић.

Андрићев говор на француском можете преслушати ОВДЈЕ.

Рођен је у мјесту Долац код Травника, преминуо је 13. марта 1975. године на Војномедицинској академији у Београду.

Још у гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је покрету „Млада Босна“ и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Први свјетски рат га је затекао на школовању у Кракову, одакле се враћа у земљу, али га је одмах по доласку у Сплит аустријска полиција ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до љета 1917. године.

Андрић је имао веома успјешну дипломатску каријеру у Ватикану, Букурешту, Трсту и Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду.

По избијању Другог свјетског рата, због неслагања са властима у Београду поднио је оставку на мјесто амбасадора у Берлину и вратио се у Београд, гдје је живио повучено у стану на Зеленом венцу, не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дјела.

У исто вријеме написао је своја најбоља дјела која ће касније доживјети свјетску славу.

Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1954. године, а био је и први предсједник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику.

Био је члан Српске академије наука и умјетности у коју је примљен 1926. године.

Његова најпознатија дјела су поред романа „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“, „Проклета авлија“, „Госпођица“ и „Јелена, жена које нема“. У својим дјелима се углавном бавио описивањем живота у Босни за вријеме османске власти.

Advertisements