КОЛУМНА: Нерадник, како то гордо звучи!

 

ПИШЕ: Миланка ЋОРОВИЋ

Колико пута сте били очајни и изнервирани што не можете да завршите свакодневну обавезу због особе која је, стицајем околности, запала да (не)обављаја тај посао, а који треба да буде пука баналност? Наједноставнија безболна рутина. Успутна завршена дневна обавеза.

Или да сарађујете са особом са којом би, у датим тренуцима, било боље комуникацију наставити на течном кинеском језику јер на овом нашем тешко да ћете икад стићи на пола пута до споразумног (у)говора?

Блокада, ни макац даље од те “професионалне“ саботаже.То је нешто попут ланчаног судара, нијеси крив, али те закачило, па не можеш ни корак јер те добро треснуло по шофершајбни.

У таквим вјечним моментима кроз главу ми прође она пјесма “Шта то има у људима тужно“ са наставком “да улазе у непрофесионализам“. Чини ми се да се он, неријетко, жели оправдати личним карактеристикама радника па ми се онако утроба благо заталаса када за лош одрађен посао чујем оправдање “не знаш како је он/а добар/а!“, “Вазда ли је насмијан/а“, “сладак/тка ли је“, “има он/а својих проблема преко главе“.

Алооo, о чему се ту ради? Свакако да треба бити саосјећајан, али лоше је када се то у континуитету злоупотребљава. И тако дођемо до тога да је кобајаги одрађен посао одбрањен карактерним особинама јер је он/а, забога, чедо фирме, а ти са својом поломљеном шофершајбном мораш да имаш разумјевања и немој да си партибрејкер већ добро погледај то умиљато лице.

Да се разумијемо, није проблем ни лош одрађен посао, гријешити је људски, али је исто тако и људски елиминисат ту лежерност, опуштеност и незаинтересованост и да се на исправку крене онако јуначки. Зашто “Лако ћемо“ то не практикује, остаје заувијек енигма. Од те лаганице, онај несретник чији је предмет или рачун завршио баш код господина “Лако ћемо“ доживљава крајње тужни епилог. И тако изнервиран, измучен и онако напаћен “погине“ од стреса, а актер приче “изгине“ од нерада.

Нерадници, хм, није ријеч о вези, али се увијек негдје успију провући. Психолошки опис највјероватније би гласио: махом весељаци, са свима добри, све знају, али кад је рад у питању успију га увијек заобићи у широком луку. И никада због тога неће бити прозвани или кажњени.

Увијек видно расположени, вазда времена за ћакулање, цигарету на вратима фирме и да сазнају све што се дешава, у вези свега осим у вези пословних обавеза. Више ме интересује њихов феноменолошки опис, како би тачно гласио? Занимљиво је да углавном неефикасни људи, они који канцеларији доприносе најмање, се најлакше примјете и истакну то да раде посао “који није дио њихових задужења“.

Сјетите се да продуктивне људе није брига шта јесте, а шта није њихов посао, они су фокусирани на то да све буде добро обављено и тачно на вријеме. Жалосно је што се мора, али са друге стране логично је, поставити питање колико је то у реду?

Ипак, важно је разлучити ствари, професионални приступ раду и клијентима увијек треба да је, без сумње, императив свима нама, а весела природа, добра комуникација и лијеп однос са колегама, један велики плус у радном окружењу. Дајте да избалансирамо то двоје, било би фер, зар не?

 

Advertisements