Ocean Lava Montenegro 2018

Након величанствене трке која се у Котору одржала у недељу, за портал Црна Гора говорио је такмичар Никола Павловић. Он је са нама подијелио незаборавне тренутке које је доживио за пет и по сати колико је трка трајала, а ми их преносимо у цјелости.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Одлука да постанем триатлонац

Рукомет сам играо готово цијели свој живот. Да и данас будем професионални спортиста спријечила ме повреда и мој животни пут последњих година кренуо је у другом смјеру. Задовољан сам својим послом економисте, но љубав према спорту описива је само онима који дијеле исту страст. Тај дио мене дефинише моју суштину. Иако ми трчање није било омиљена дисциплина, одлучио сам се да одрадим полумаратон. Након тога триатлон се десио као природан ток догађаја. Кад сам први пут у јуну прошле године прошао кроз циљ, знао сам да ћу једног дана постати ИронМан. Триатлон је комбинација пливања, бициклизма и трчања. На Плавници сам имао одлично вријеме и тако је све почело.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Да бих једног дана постао ИронМан требало је више пута одрадити половину, „халф ИронМан“. Ја сам одлучио да изазовем себе на Оцеан Лава Монтенегро и мој припремни период почео је истог момента. Спремао сам се сам, по програмима које сам успијевао да пронађем на интернету. Три дуга мјесеца константне борбе са самим собом утицала су позитивно и на моју психу. Знао сам да не смијем пропустити ниједан минут тренинга, јер ћу онда бити минут спорији од онога што сам планирао. Током припрема имао сам сјајну мотивацију и подршку од породице и пријатеља.

Котор, дан уочи трке

Стигао сам. Ваздух у Котору је мирисао на трку. Чинило ми се да је сваки случајни пролазник дошао из истог разлога као и ја. Такмичари су провјеравали своја бицикла, радили тренинге пливања и последње припреме за трку. Гледао сам невјероватна бицикла која никад раније нисам имао прилику да видим. Зурио сам на све стране, одушевљено и помало уплашено посматрао све те људе.

Игор Мајер, организатор трке, објаснио је правила транзиције. Процедура око паковања опреме је комплексна, зато сам пажљиво слушао инстукције. Он је био весео и препун неке позитивне енергије што је важна појава пред овакву трку. Осјећала се атмосфера у ваздуху и ја сам полако почео да осјећам трему. Брифинг је прошао сјајно, Игор се понашао као комичар који је ту само да нас забави. Био сам му захвалан на томе.

Након што смо сјели у оближњи кафић, испитивао сам такмичаре који су имали више искуства од мене. Више се ни сам не сјећам каква сам питања постављао, али се сјећам да их је било пуно. Оно што ме највише занимало јесте како 450 такмичара крене истовремено да плива? Добар сам пливач, од све три дисципине пливање ми је главни адут, но како технички извести сами старт? То није пливање, то је туча, мислио сам се. Имао сам дилему како да кренем, брзо или својим темпом, но на крају сам покушао да извучем оно најбоље. Кад сам дошао на плажу одакле је сјутрадан све почињало, једина мисао била је „само да кренем“.

Ту ноћ сам легао рано, но нисам успијевао да заспем. Знао сам унапријед да је то редовна појава код такмичара, међутим желио сам да што прије сване. Цијело моје тијело и ум било је спремно за трку, но требало је прегурати ноћ. Опсједале су ме мисли око сјутрашњег дана и чекао сам. Само сам чекао.

Котор, дан трке

Пробудио сам се прије аларма.

У мојој глави постојао је један једини циљ, завршити трку. Нисам имао дилеме. Нисам сумњао у себе. Појео сам своја кувана јаја и и кикирики путер, уобичајена рутина пред трку. Размишљао сам о времену, иако су најављивали кишу дан је обећавао сунце. Раније сам читао да су такмичари од велике треме заборављали да, рецимо, у кеси оставе патике за трчање, па су након бицикла били приморани да заврше трку или да трче боси, што је унапријед осуђено на пропаст. Када одвозите 90км на бициклу последња ствар на свијету која желите да вам се деси је да заборавите патике за трчање. Обављао сам пажљиво своје последње припреме у зони за транзицију и упутио се ка старту.

Трка

Пливање

Одлучујем да станем на крају плаже јер рачунам да је најмања гужва. Организатори се труде да напаве што бољу атмосферу. Имао сам десет минута до почетка трке.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Последњи минут нисам имао мисли. На последњих тридесет секунди пред старт чуо сам рођено срце како тутњи и вјерујем да ми је пулс био убрзанији него икад. Како су дали знак за почетак трке у мојој глави настао је мук. Нисам чуо ништа. Неописива тишина у свом оном жамору обећавала је дубоку концентрацију. Кренуо сам добро, више него добро. Одвојио сам се од групе и то је обећавало неометано пливање до краја. После непуна три минута, први пех. Једна жена која је пливала поред мене, од свих пет дугмића на моме сату, нехотице је ударила једино које никако није смјела. Дан прије трке размишљао сам да би то било погубно, али да је вјероватноћа за тако нешто скоро па немогућа. Ударањем у мој сат, она ме је са пливања пребацила у транзицију један. Ја, наравно да се нисам налазио у транзицији и наставак трке не би био могућ да нисам стао и вратио свој сат.

У моменту кад сам опет био спреман, запљуснуо ме попут стампеда талас људи. Такмичари су ме ударали рукама, ногама, имао сам осјећај да желе да ме удаве. Они, наравно, мене нису ни примијетили, ни моју тренутну погубљеност у ситуацији која ме је задесила. Успио сам некако да се изборим у тој гужви, додуше темпо је био нешто слабији него на почетку. Генерално, пливање ме након тога није претјерано уморило и био сам спреман за следећу дисциплину. По изласку из воде чујете навијаче, чујете људе који вас свим срцем бодре и навијају за вас, који вас храбре и стимулишу и то је један необјашњив призор који вам даје вјетар у леђа. Слутио сам да ће моја природна успореност утицати на пресвлачење у транзицији, јер сам познат по томе да често касним у неким животним ситуацијама, но пресвукао сам се брже него сто сам могао да замислим. Пливање сам завршио за 33 минута и био сам задовољан.

Вожња бицикла

У моменту кад сам сјео на бицикло, адреналин је почео да обавља своју улогу. Возио сам темпом много бржим од планираног. Кад год сам погледао у сат, показивао је брзину већу од планиране. Претекао сам много такмичара који су имали далеко боља бицикла од мог. Такмичар из Словеније у једном моменту показивао ми је нешто руком и без много премишљања побјегао сам удесно да бих неометано наставио трку.

Вријеме је било ведро, а рута пријатна. Махом сам претицао људе до четрдесетог километра и онда креће „данак неискуству“. Ја нисам био спреман да тим темпом возим деведесет километара. У једном моменту кад је темпо почео да ми опада, нашао сам се у групи од десетак такмичара. Како је вожња уз завјертину забрањена, примијетио сам да је неко од нас добио жути картон. Нисам имао појма јесам ли ја или неко други, но наставио сам. Касније се испоставило да ипак нисам.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ружнија страна сваке трке су дефинитивно пехови и повреде. Видио сам пар падова са бицикла, који нису били нимало пријатни. Кад пливате или трчите можете да закажете само ви, но са бициклом је ствар другачија. Ја и оно смо једно и имамо исти циљ. Ако оно закаже, све пада у воду. Такмичар који је пао при првом окрету клизао је два метра по асфалту док је бицикло падало на другу страну. У тим моментима немате мисли, сем да помогнете уколико је потребно, но он је био у реду и ја сам наставио. Било ми је важно само да и даље окрећем педале. Имао сам осам већих успона и тако сам их и бројао. Још један, још два, још три… Знао сам да кад одвозим последњи бићу ближи циљу него икад. Био сам уморан, такав умор не можете осјетити на тренинзима.

Залив је сијао у најљепшем сјају. Док сам читао о томе да је амбијент важан, нисам претјерано вјеровао. Но, та невјероватна љепота испред вас вам одвлачи мисли и на тренутке заборављате на примарну „муку“. И сад могу да замислим кадрове осунчане Госпе од шкрпјела, звук мојих точкова и бескрајно плаветнило око мене.

Вожњу сам приводио крају, кад сам близу друге транзиције примијетио руљу од око двадесетак мојих навијача. То су људи са којима се дружим и који ми значе у животу као и моја породица. Ниједан такмичар није имао такву подршку. Приближавао сам се, а њихова вика, навијање, бодрење прожимало ме је неописивом срећом. Енергија коју су ми дали ријечима је неописива. Они су у мене вјеровали и ја сам то знао. На изласку из друге транзиције, кад сам се припремао за трчање, примјећујем их како су формирали тунел од десетак метара. Пролазим кроз тунел, док ме они тапшу по раменима, навијају и бодре ме и количина енергије коју ми дају поништава сав претходни умор. Имао сам проблема са листовима, но у тим сам моментима на све заборављао.

Трчање

Почео сам да трчим пун снаге и елана, онако како сам планирао да први километар завршим за пет минута. Већ на другом километру шок. Моје тијело као да је одбијало послушност. Агонија је почела и није планирала да се заустави. Требао сам да трчим још деветнаест километара и мој мозак није прихватао да то ипак нећу моћи. Одједном ноге почињу да буду претешке, креће да ме боли лист и борба са самим собом почиње.

Небо је почело да се облачи, и буквално је слутило моје физичко стање. Симболично, језиви призори су се отварали испред мене. Имао сам осјећај да ми се планине подругују, да је море језиво и стравично. Бодрио сам се на разне начине. Присјећао се припрема, мјесеци уложеног зноја и одрицања, но криза није пролазила. Сваки метар сам мислио да ће пресудити да одустанем. Мисао која ме вратила на тренутак била је „двадесет људи је дошло и вјерује у тебе, а ти си почео да сумњаш“. Тако сам истрчао првих десет километара. Прави пакао тек тад почиње.

Највећа борба је борба са самим собом

Сваки такмичар који заврши ову трку је побједник. То спознате на путу до циља. Такмичиш се сам против себе, док остали такмичари у вашој глави не постоје.
Трчао сам тешком муком, но био сам ријешен да наставим докле год будем могао.

Психичка криза је попуштала, но повреда мог листа пријетила је крајем прије циља. Слутио сам пуцању мишића и тешким грчевима. Нисам знао што све може да ме задеси. Некако сам мијењао технику трчања, но сваки корак био је болан. Почела је да пада киша и моје расположење био је на самом дну. Борио сам се са свим својим демонима, а киша је поништавала сваку позитивну мисао коју сам могао да смислим.

Трчао сам. Трчао сам… Последњих шест километара понављао сам себи, „још пола сата и слободан си“. Нисам стао, али борба са самим собом била је неописива. У једном моменту, као да ме нешто тјера да станем, као да ме моли да прекинем агонију, а у следећем ме тјера на трк.

Скупљајући последње атоме из премореног тијела, уочавам циљ. Уочавам Уроша, чија ми насмијана фаца говори да сам успио и уочавам да пали бакљу. Чујем само „браво Ниче, браво, бре“, чујем волонтере који се одушевљавају бакљом и спремам се да пређем улицу. У том моменту, поред мене креће да трчи брат Божидар који пали нову бакљу. Прилазим циљу и видим црвени тепих. Баш онај црвени тепих на којем сам милион пута радио склекове у својој машти. Баш онај црвени тепих који ми је давао снагу током свих припрема. Онај црвени тепих који ми је обећавао највећу побједу над самим собом. Чујем своје људе како вриште, како одушевљено скачу и видим Филипа који пали трећу бакљу пред циљ. Радим склекове, који су прешли у праксу на крају сваке трке и коначно моја нога стаје на црвени тепих.

Не постоји умор. Осјећам се, као сам управо устао из кревета, као да ништа нисам радио. Заборавио сам на два километра пливања, на деведесет километара вожње бицикла, на двадесет километара трчања, на све. Ивана, моја сестра, стојала је на линији тик иза циља и знао сам да, кад се докопам њеног загрљаја, све престаје. Обично ту буде и Јована, него је ових дана у поодмаклој трудноћи. Њен загрљај значио ми је више од ичега на свијету. Немјерљив је.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Толику дозу среће, испуњености и поноса нисам кадар да објасним. Емоције које доживите на оваквим тркама мјерљиве су са пуном трибином некад на утакмицама. Мој мотив је био да упознам себе, границе своје издржљивости и менталну снагу.

Знао сам „да је то лако, било би могуће свима“, и ја са желио да спознам јесам ли свако или ипак не. Такмичио сам се са побједницима и знао сам да то обећава да ћу и сам то постати.

Овај Никола Павловић, никад више неће бити исти. Био сам сам себи једини противник, а сви остали били су моји саиграчи и хвала им на томе. Сви остали су били споредни и требало је побиједити само оног Николу од јутрос који овакву трку није имао у искуству. Овај данас има.

Припремила: Јована Шекуларац

Advertisements