Одлике које црногорца красе

Претпоставља се да је име Црне Горе, или „Црне Планине“, дошло од тамног изгледа њених шумовитих брда, која су некада била гушће обрасла дрвећем и жбуњем него данас. Турци је зову Карадаг, а сами Црногорци Црна Гора. Један и други назив имају исто значење. Име становника на њиховом језику је Црногорци.
Увијек у опасности од Турака, Црногорци не знају за друге интересе осим одбране од тих варварских сусједа. Умјетност, науке, књижевности, ти идеали европске славе за њих ништа не представљају. Црногорац се задовољава пушком, мачем и библијом коју више љуби него чита.“
Најправилнијим цртама лица треба додати неустрашив, слободан, чак горди поглед који, дајући њиховој физиономији строг спољашњи изглед. Опходе се отмено, једноставно, али поносно, театрално и готово смјело.“
„У борбама Црногорци су одважни и неустрашиви, лукави и напрашити.
У освети су страшни… Своје интересе бране, али су веома тачни у међусобним односима, тачни у послу; добри су и гостољубиви према странцима који поштено траже уточиште; дате ријечи се држе, добри су пријатељи.
Своје родитеље веома цијене. Веома су одани отаџбини и изнад свега љубоморно чувају своју независност.
Они су рођени говорници. Треба их чути када расправљају о политици и у ситуацији када је у питању њихов углед, или треба да разраде неки војни поход. То су мужевни, смјели, жустри и пуни заноса говорници.
Црногорци су, у својим дугим и непрестаним борбама против Турака, својом одважношћу доживљавали дане побједе, дане тријумфа који задивљују више него побједе Грка…“Свијест о сопствениј снази, о заштити своје породице и дома, чини да Црногорац живи без страха од својих многобројних околних непријатеља. Непроходне стјеновите планине које окружују његово село његова су стража која треба да га чува од изненађења.
Сиромаштво Црне Горе је свакако велика препрека њиховој цивилизацији, али уза све то они нису ни штедљиви ни себични.Историјско интересовање које се приписује Црној Гори потпуно је непропорционално са простором који држава заузима на Земљиној површини.
Скоро пет вјекова њени стамени горштаци водили су борбу за опстанак против много бројнијег непријатеља; и док су преостали Словени на Балканском полуострву били принуђени, већим дијелом барем, у том периоду да прихвате страну доминацију, само су Црногорци успјели да задрже своју националну независност недирнутом.
Цијелу годину Црногорац ишчекује срећни дан, када ће му свети патрон, „светитељ“, приспјети под његов кров. Овај излазак са свог небеског боравишта предузима светац кад му по календару дође његов празник, уједно и празник његових земаљских имењака. „Крсно име“ или „слава“ је за Црногорца најсвечанији дан у години.“
Јуначким Црногорцима је најмилија забава гађање у мету. На овај начин се забављају, не само о великим празницима, када им се пружи могућност да се бројније окупе, већ то чине када се из било којих разлога окупе у већем броју. Мету имају одмах. Нађу пљоснати камен, на њему било чиме обоје тачку и поставе га на одређену удаљеност. Пуцају из свих могућих позиција, како се коме свиђа: стојећи, клечећи, лежећи, или рреко другог рамена. Након пуцања чисте оружје.
Црногорац није вјежбао начин понизног наступања према владару, понашао се увијек отворено, без околишења, као човјек према човјеку. У његовој здравој природи никада се није могло наћи мјеста за, у другим срединама општеприхваћени назор да је народ створен за владара, напротив, увијек је владар био сматран за личност којој добро народа мора, прије свега, лежати на срцу. Призна ли га за владара способног да увећа и уздигне добро народа, послушан је и чини све на његов захтјев, и тада нема кроткијег поданика од Црногорца.“
Много и премного тога би смо се требали учити од њих, а прије свега како се воли отаџбина, макар била најмања и најсиромашнија! И требало би њих да узмемо за примјер, како се за отаџбину бори и за неотуђива права живот даје.
M.M.
Advertisements