Пост-изборна депресија

Foto: logicno.com

У главном граду Црне Горе, поред осталих општина које су без значаја за државу, јуче су се одржали локални избори. Требало је да изаберемо шерифа овог нашег велелепног Тексаса и богу хвала све је прошло како смо очекивали. Ваљда су гласали ови што су морали и породице и пријатељи опозиције. Знали смо, као што све знамо, “да ће ови опет добит’” па се руку на срце нисмо ни претргли да изађемо на изборе. “Нити се има за кога гласат’, нити ће наш глас нешто промијенит’”.

У братској нам Србији у току је некакав “реалитy” “Задруга” и главне звијезде су Луна, Слоба и Кија. За неупућене, то су вам жена, муж и његова љубавница и сви се заједно воле, свађају и подржавају.

Е, ми немамо новца за “риалитије”, али зато свако мало организујемо изборе. Додуше, како се сценарио не мијења опада нам гледаност. Митровић на “Пинку” понекад нешто промијени, уведе новитете, “закува ствар”, но ми се држимо оне старе “утабана стаза је сигурна стаза”. За неупућене, код нас учествују Мило, Медо, Манда и по пар нових учесника (они се мијењају и углавном служе као статисти. Ни свемогући бог их више пребројати не може). Додуше, Алекса није толико нов, али Мило за њега каже да “се играо кантицама док је овај правио државу”, тако да му ми у Црној Гори вјерујемо. Ми иначе увијек вјерујемо “великом шефу” исто као ови у задрузи.

Мило је рекао да ће “згазити” губитничку опозицију и нема тог Црногорца који му није повјеровао. Црногорци нису наметљиви људи, више волимо да коментаришемо овако из сјенке.

Од ране мајске зоре, на “ште срца”, гледали смо снимке некаквих тобоже превара, куповине гласова, крађе, шизофреније и тоталног лудила.

Читав боговетни дан су активисти опозиционих партија снимали некаква нерегуларна дешавања, туче, пријетње, присиле и Исусове муке, но на крају дана “остаје жал и незадовољство” и “позивајући једни друге на бојкот” сви одлазе “кући пјевајући”. Тако углавном изгледа сценарио сваког изборног дана у Црној Гори откад ја знам за себе и за гласање.

Коник се као Ватикан издвојио у сред главног града, тако да је слободно кретање у овом дијелу било немогуће. Ко је покушао да прекрши ово свето правило завршио је у ургентном центру са озбиљним повредама. “Ко си ти и ко то је рекао да дођеш на Коник”, је било трик питање односно лозинка за пролазак кроз ову територију. Ако се представите као одборник главног града – ваша грешка! Аутоматски добијате црвени картон и игра је за вас завршена.

У републици Забјело, “мало се јело, мало се пило”, али је снимање куповине личних карата било забрањено. То је, признајем, мало неуобичајено јер смо до сад слободно биљежили такве радње. Имамо море истих снимака из претходних година и служе нам за личну архиву. Режисер Ивановић желио је да сними неке изборне злоупотребе, па му је, поред тога што је попио батине, одузета камера. Не знам што му је то секање по јучерашњој жаропечини требало уопште, кад имамо баш лијепих кадрова из претходних сезона. Сјећам се, недавно је једна цура у Никшићу добила зелене новчанице након што је заокружила “седам”, снимак “фуллХД” све транспарентно и доступно јавности. Него умјетници као умјетници, хоће ваљда ауторски рад, ко ће га знати…

Мени се, по правилу, увијек допадне неко ко не освоји ниједан мандат, тако да ми правила игре и даље нису јасна. Милачић је по мени обећавао, па сам се на крају дана осјећала као кладионичар који уложи све паре на најљепшег коња, а он “мртав ‘ладан” остане у оном боксу. За мене клађења више нема, закључујем губитнички, “све намјештено”.

“Свиђа ти се Милачић јер добро пише?!”, забезекнуто ме је приупитала познаница. “Мојој се баби свиђа Мило јер јој даје пензију” – одговарам аматерски.

Ваљда сам тек тад схватила да и ја и баба излазимо на изборе из погрешних увјерења. Покушавала сам да јој објасним да јој није Мило дао пензију, већ је црни деда читав животни вијек радио за њу, а она је наслиједила после његове смрти. Није капирала. Баба је мене убјеђивала да се на чело државе не долази хемијском. Нисам капирала.

У Пљевљима, Жабљаку, Даниловграду Колашину и приморју Алекса је ширио транспаренте “Овдје криминалци купују гласове”. Схватих да је то требало постављати испред кућица конкурената са власти, али не знам је ли то било дозвољено правилима игре. Ако није, вјероватно је због тога био дисквалификован.

Меду је крив Алекса јер је “разбио опозицију”, но мени се скромно чини да је Алекса на последњим предсједничким изборима био са њима и опет се није прославио. Манда се жив није чуо или ми је промакао – углавном, њима су правила позната тако да не вјерујем да су радили нешто што нису требали. Они су угрожена врста политичке сцене и готово да ме душа боли за њима. “Повратак отписаних” ове сезоне није предвиђен програмом. Од сјаја до очаја, што би се рекло. Навијачи Јувентуса би рекли “никад не отписуј стару даму”, па би њихови симпатизери могли да преузму поруку и чекају следећу сезону.

Мило је, уз израз лица “јесам ли вам рекао”, махао усхићено, као принц Хари кад је угледао Меган; међутим, он је навикао на ону Реалову “финала се не играју, финала се освајају”.

Остали, статисти, вјерујем да су задовољни и да немају што да замјере.

ФОТО: Јована Шекуларац

Од данас, у главном граду редовно стање. Ливерпул је изгубио велико финале, Ђоковић се спрема за повратак на шљаку. Чекамо свјетско првенство, нови бомбашки напад или филмско убиство. Вјерујем да ако питате у “Волцано” даће вам квоту за ново мјесто злочина или нову мету.

Чекамо повећање пореза на акцизе, поскупљење горива, финале Задруге и нове изборе.

“Путуј Европо, немој више чекати на нас,
не питај много, доспећеш и ти на рђав глас.
Путуј плането, супер смо се дружили,
Нама је лепо, таман како смо заслужили.
Путуј Европо и пошаљи нам мало пецива. Нама је добро, срећа једна неизрецива. Путуј плането, овде се враг прикрива,
нама је лепо, слика једна неописива.”

Пише: Јована Шекуларац

Advertisements