РАДОЈЕ ЦЕРОВИЋ У ИНТЕРВЈУУ ЗА ПОРТАЛ ЦРНА ГОРА: Само једно стварно посједујемо – садашњи тренутак

Овог викенда разговарали смо са господином Радојем Церовићем, нашим познатим психологом и комуникологом. Највише нас је занимало психичко стање наших суграђана, од којих то психичких болести највише болују, како се носе са свакодневним проблемима, шта нам говори пораст убистава, самоубистава и уопште насиља у Црној Гори, те појму среће и како је достићи. Прочитајте. 

Rezultat slika za радоје церовићФОТО: Портал Аналитика

Поштовани господине Церовићу, прије свега, хвала Вам што сте издвојили вријеме за овај интервју. Моје прво питање би било: које су то најчешће психичке болести од којих оболијевају наши суграђани? Шта је то што их највише мучи?

Ми психолози имамо мало задршке око дефиниције „психичка болест“. Наша терминологија је ту много опрезнија од медицинске, али у начелу поента је да немамо право свако одступање од просјека да дефинишемо као болест. Некада је један од важних критеријума био везан за тзв. „органску компоненту“ (нпр. неки биохемијски дисбаланс или повреда), али данас знамо да већина поремећаја (дисордерс на енглеском) има и биолошку и социјално/амбијенталну и психолошку основу. Што се тиче Црне Горе, нажалост, статитстика менталних проблема је веома лоша, рекао бих непостојећа. Претпостављам да она рефлектује ситуацију у другим земљама, али са одређеним (можда веома израженим) акцентом на поремећајима расположења (разне форме анксиозних синдрома и разне форме депресија).

Да ли постоје прецизни статистички подаци о броју психичких болесника у Црној Гори и да ли сматрате да они треба да буду доступни јавности?

Не постоје и веома би било важно да буду доступни јавности. Почев од стручне јавности (психолога и љекара), преко људи који се баве планирањем здравствених и економских политика, па све до едукативних политика, социјалних политика и сл. То су подаци од кључне важности за низ системских аспеката. У САД имају неке веома изненађујуће процјене око утицаја депресије на укупну економију у држави. Ми очигледно не сматрамо да су нам такве процјене потребне.

Познато је да депресија узима све више маха. Када је ријеч о овој болести, прогнозе здравствених радника су врло мрачне. Тако, истраживања показују да ће врло брзо депресија бити друга најраспрострањенија болест на свијету, после срчаних обољења. Реците ми, колико је депресија присутна у нашем друштву и да ли људи заиста знају да разликују депресију од обичне, пролазне туге?

Не знамо још тачно због чега, али то је чињеница – депресија је у великом порасту у цијелом свијету. За нас неке индиректне бројке сугерирају да постоји могућност да је тај проблем акутне и драматичне природе. Наиме, већ дуго тврдим да ми немамо тачан увид у ситуацију са бројем самоубистава и да је то много тежак проблем. По мојим подацима 2012. и 2014. године били смо у самом свјетском врху по броју самоубистава по глави становника. Иако се ради о индиректном показатељу депресије, на основу којег не смијемо да извлачимо сувише директне закључке који се односе на депресију, таква цифра је веома индикативна. Мислим да смо веома, веома неспремни као друштво и као систем да се суочимо са том проблематиком. Често ни љекари не знају да препознају и да поставе дијагнозу депресије, а они су прва линија фронта одбране. Низ непорепознатих посљедица депресије генерише огромне трошкове здравственом систему, као и невјероватну патњу породицама и самим пацијентима.

Чини се да су психичка обољења у порасту последњих деценија, али зар не бисте рекли да је то нешто што је увијек постојало у сваком друштву, па и у нашем? Подсјетићу Вас да смо прошли кроз ратна дешавања, санкције, инфлацију, политичке, економске и бројне друге тешкоће током деведесетих и каснијих година. Зар не би било логично да је тада било више људи са психичким проблемима? Шта се десило? Да ли смо са годинама постали рањивији или се просто сада у друштву и јавности више говори о овим проблемима?

Тешко да је одговор у томе. Каква год била та дешавања, она су некада представљала правило, а не изузетак. Стевен Пинкер са Харварда показује кроз колосалну серију података да је физичко насиље и насилна смрт (ратови, убиства и сл.) у сталном паду на нивоу миленијума, вјекова, па чак и деценија. Нама се чини страшно, али у принципу данашњи свијет живи у најмирнијем периоду у историји. Нешто друго узрокује раст тих проблема, депресије у првом реду. Шта би то могло бити за сад је у домену научне спекулације и било би веома незахвално овдје отварати ту тему. Свакако су огромни научни напори на свјетском плану фокусирани на тај проблем!

Како коментаришете чињеницу да је у Црној Гори сваког дана све више убистава, самоубистава, напада, рањавања, подметања бомби, паљења аутомобила… Недавно су у Подгорици, у сред бијела дана, у центру града, убијена два човјека док су испијали кафу. Све се то десило наочиглед бројних пролазника, родитеља и, што је најгоре, дјеце. Да ли је то нешто што можемо окарактерисати као нормално стање једног друштва?

Опет морам да се оградим од појма „нормалног“ или „ненормалног“. Свакако није пријатно и ниједно друштво не смије да занемари раст таквих параметара. Ја лично сам склон да те податке интерпретирам корз призму еволутивне психологије (то је централна тема књиге коју завршавам ових дана). Ако су те претпоставке тачне онда су ти феномени повезани са сталним растом економске неједнакости. Ради се о феномену који је типичан за државе у постсоцијалистичкој транзицији. Wилкинсон је показао ту везу на свјетском плану – што више неједнакости, то више насиља (али и менталних пормећаја, физичких обиљења и слично). У мојим претпоставкама су и неки други додатни фактори попут недостатка неких форми сексуалних слобода које су типичне за наше друштво, итд.

У Специјалној психијатријској болници у Доброти већ деценијама су хоспитализовани поједини пацијенти. Они, заправо, тамо живе. Какав је Ваш став према овоме, посебно када се има у виду да су услови у поменутој установи веома лоши, да не кажемо нехумани? Дуго се говори о овом проблему, најављују се планови, стратегије за за деинституционализацију пацијената из ове болнице, али чини се да се и даље тапка у мјесту. Да ли постоји неко решење за овај проблем и које би то, по Вама, било? Шта урадити са судским одељењем, у које се упућују изрвшиоци најтежих кривичних дјела?

То није питање за мене, већ за оне који креаирају политике око менталног здравља. Ја не кријем да сам веома критичан према укупном стању у домену управљања менталним здрављем. Доброта је само врх леденог бријега, а он је огроман…

Како коментаришете чињеницу да је у Црној Гори све више ванбрачних заједница и све више развода бракова? Све чешће се дешава да бракови, посебно међу младима, трају по свега неколико мјесеци…

Ствари увијек другачије дјелују кад их посматрате локално или на глобаном плану. Тај тренд је типичан за све државе свијета и прати економски развој и еманципацију жена. Немамо у том домену никакве ванредно забрињавајуће показатеље који нису типични за многе сличне земље. Смањити степен развода и повећати број бракова је нешто што би подразумијевало разарање низа тековина савременог друштва: пензијски систем, образовни систем, равноправност жена, економске и сексуалне слободе и сл.

У једном интервјуу сте рекли да је „општи став према психолошкој помоћи у нашој култури поразан, односно да је многима лакше да помисле на трансплантацију бубрега него да се посавјетују са психологом.“ Да ли је заиста Црногорцима и Црногоркама толико тешко да затраже помоћ психолога или психијатра? Знамо да је наше друштво у многим стварима још увијек врло традиционално и конзервативно, али зар нисмо еволуирали од вишедеценијског става „нећу ја да идем код тих доктора за лудаке“?

У принципу, у нашој средини постоји једна веома јака имунитарна реакција на сваку форму различитости. Укључујући и чињеницу да вам кошуља има мало необичне туфне! Одмах ћете бити подвргнути систему критичног посматрања и притиска да се конформирате остатку оних који су нормални и имају „нормалне туфне“. То је карактеристика малих и хијерархијских друштава која су живјела у немаштини током вјекова. Нико није имао право на своју различитост. Стигма према менталним проблемима је само екстремна манифестација тог принципа.

У истом интервјуу сте рекли: „У нашој култури постоји неки искривљен, омаловажавајући или, чак, негативан став према појму среће. То је ваљда неки културни атавизам из оних злих времена ратова и екстремне немаштине којима је прожета историја наших крајева, војничког потчињавања и недостатка права на личне ставове и сопствени пут.“ Реците нам, због чега имамо тако негативан став према срећи? Зашто се опиремо срећи и шта нас то спречава да учинимо све да будемо срећни? То би, ваљда, требало да буде свачији животни циљ.

Срећа није животни циљ! Ако вам је преживљавање под знаком питања, прво ћете се позабавити тиме, па срећа ако дође на ред. Цијели свијет је веома скоро открио појам среће као животног приоритета. Оне земље које су се одавно ослободиле страха за преживљавање, страха од глади и насиља и слично су оне које су најдаље и дошле у развоју културе која погодује срећи. То су, на примјер, скандинавске земље попут Норвешке, Данске и Исланда. Ми спадамо у домен оних „аскетских“ култура које цијене нечији стоицизам и патњу, преживљавање. Зато, појмови као што је срећа или хедонизам бивају у нашој култури доживљене као табу. О том се не прича и не мисли, јер „не ваља се смијат’, послије ћеш плакат’!“. Све је то „бијење с гузицом“, итд.

На крају, замолила бих Вас, да као психолог и неко ко се појмом среће тако темељно бави, упутите нашим читаоцима неку лијепу, охрабрујућу поруку.

Ми смо попут хрчака који трче у оном точку који им поставе у кавез. Бјежимо од нечега (неке патње, страдања, опасности) што не постоји и што је имагинарног типа. И хрлимо ка нечему што је још имагинарније. Неки хипотетички успјех, неки статус, неко богатство. У свакој тачки тог трчања ситуација је непромијењена. Увијек нас изнова гоне страхови, а имагинарна стремљења се само измичу. И настављамо да трчимо.

Потребно је да станемо, да зауставимо точак страхова и жеља. Да успоримо мисли. Да бисмо сагледали реалност. Да бисмо схватили да само једну ствар стварно посједујемо. Садашњи тренутак. Само са њим нешто можемо да урадимо. Али га обично пропустимо бјежећи од страхова из прошлости и од будућности или трчећи ка нечему што зовемо циљевима, али немамо баш много јасну слику о томе.

Разговарала: Марија Радиновић

Advertisements