Сузе су залудне?

Rezultat slika za suze
Фото: http://www.iefimerida.gr

Женске сузе су залудне и ништа не решавају, говорила је моја баба често.

Женама је тад било готово забрањено да плачу. Ако је види муж или отац уплакану, могао је и да јој “прида” да има “рашта” да плаче. Ни кад сахрањују синове сузама се бол није правдала. Достојанствено, окамењено лице моје бабе док је сахрањивала своја два сина ту ми је сумануту истину потврђивало. Језа кроз моје дјечачко тијело слутила је очај једне мајке, но њена појава није објашњавала стравичност прилике у којој се нашла.

Питала сам се често, је ли трпљење дио прћије којим нас мајке спремају за свијет, да кад нас трагедија задеси помирено останемо сабране?

Кажу, да кад жена сахрани дијете стигне је сав јад накупљен кроз вјекове женских потиснутих суза.

Женске сузе су залудне и ништа не решавају, добује ми мислима, као кап по ужареном мозгу док читам дневник једне мајке која се спрема да сахрани дјечака од три године.

Дјечак је добио температуру. Повела га је у болницу. Плакала је. Докторици није било хитно, оставила је дјечака и пошла да се одмори преко викенда.

Дјечак је после неколико дана умро. Погрешно је лијечен, немарно је остављен, сурово је препуштен мајчиним сузама. Но женске сузе ништа не решавају. Залудне су. Сузама се не спушта температура, сузе немају еликсир спаса.

Је ли била свјесна, опседају ме мисли, је ли могла да појми што је чека? Би ли плакала јаче, би ли другачије дозивала помоћ? Над чијим ће прагом да проспе клетве и коју ће следећу да стигну? Или су моје мисли само моје, па их јефтино просипам јер друго не знам.

Моја баба је свој јад живјела како је сама умјела и знала. Било ми је жао, понекад ми се за њом кидала утроба и горела ми је јетра, но нисам разумјела. Заборављала сам на њу по неколико дана, враћала се свом животу. Касније, кад се вратим њој, поново сам је жалила. Но она никад више, ни за тренутак није имала свој живот. Њен живот од тад постао је жаљење и то се никад није промијенило.

Женске сузе су залудне и ништа не решавају, добује ми мислима, као кап по ужареном мозгу, док читам дневник једне мајке која се спрема да сахрани дјечака од три године.

Њен син њене сузе не чује. Њему њене сузе нису требале ни док је преклињала за помоћ, а камоли сад кад је угашен и кад је бог зна гдје.

Заборавићемо. Не разумијемо. Овај дјечак није ни први ни последњи којег смо пустили као да није имао право да живи. Вратићемо се својим животима. Није крива докторица, која закључујем из дневника, није имала претрјерану вољу да лијечи овог дјечака. Криви смо ми. Одакле нам такви доктори? Зашто их плаћамо?

Што је то у нама, што се сваки пут помири са суровом шамарчином истине и настави даље? Прескочи као степеницу мртво тијело и заспе да што прије заборави? Као да нас доживотно дрогирају па не осјећамо ништа сем помиреност уз пар “страшно” и “трагедија је то велика”.

Је ли се ово дијете могло спасити, не знам. Али знам да смо криви. Криви смо јер пристајемо. Срџба нас покоси дан или два, презир, љутња и на крају утихне. Престане. Заборавимо, није наше.

Само они што је њихово памте. Али тад памте узалуд. Њима се памћењем ништа неће промијенити.

Женске сузе су залудне и ништа не решавају, добује ми мислима…

Што могу да урадим, осим да цијепам хартију и да гризем усне док ми оловка панично шкрипи под прстима. Заборавићу, хватам рођену мисао.

Јесмо ли овдје само да заборављамо, да преживимо, да се изборимо са једноличним данима и да спавамо?

Можемо ли да мијењамо свијет, ако промијенимо поглед на њега? Ако признамо да заслужујемо да живимо, ако признамо да наша дјеца то заслужују.

Ако је докторица, касније, кришом плакала пред свршен чин, то само потврђује да су женске сузе залудне. Но она није ни требала да плаче. Требала је да се бори до последњег атома снаге, требала је да окрене и небо и земљу за ову мртву смијеха, која се више неће смијати. И није то требала јер је добар човјек, него јер је плаћена за то. Она, можда, није могла да га спаси, али је морала да пусти крв покушавајући то да учини.

ФОТО: Јована Шекуларац

Сад не мора више ништа. Сад ће кажу одговарати ако је крива. Коме? Нама? Суду, Богу? Ако није она крива, ко је? Ми? Систем, судови, Бог?

Понекад се плашим голог страха. Оног који опседа кости и паралише.

Тад шапућем себи “Држи се мала, свијет је луд”. Свијет којег сам дио, па је лудило мојом кривицом свакодневница или се невезано од мене сударају свјетови? Туђи, који ме не занимају и које ћу да преспавам уз пар јефтиних редова који ми држе стубове?
Јесу ли туђе муке нашој души затишје, да ћутимо јер није наше? Јесу ли туђе трагедије нашој души захвалнице јер нису наше?

Спавање нас неће спасити. Једном ако се пробудимо можда женске сузе постану путоказ. До тад, женске сузе су залудне и ништа не решавају.

 

 

Јована Шекуларац

Advertisements

2 Коментари

  1. Svasta,bolesno.Suze su normalne i za muskarce,kamo li za zene.Bolestan mentalitet.I Isus je plakao,kad mu je umro prijatelj,a kamo li obicni ljudi.Bolest

  2. Svasta,bolesno.Suze su normalne i za muskarce,kamo li za zene.Bolestan mentalitet.I Isus je plakao,kad mu je umro prijatelj,a kamo li obicni ljudi.Bolest

Comments are closed.