Василиса РАДОЈЕВИЋ: За умјетност је потребна страст

Не може свака жена бити Фемме Фатале. Она мора да има нешто посебно. Сексипилна, интелигентна са неком неописивом унутрашњом снагом која хипнотише сваког ко се нађе у њеној близини, а истовремено одликована финоћом – жена са господским манирима. Када сам пријатељима рекла да припремам интервју са црногорском фемме фатале, они су к’о из топа изговорили име жене ванредног сликарског талента – Василиса Радојевић. Од мајке Јелисавете, Рускиње, из аристократске породице, наслиједила је љепоту, од оца Шћепана страст и типично никшићку непосредност и дрскост.

Када сам је позвала да се договоримо око интервјуа, наш разговор је потрајао и више од сат времена, јер када зовнете Василису отворе се многе теме. С њом можете да причате, а ма баш о свему, али само под једним условом – са великом љубављу и страшћу јер без тога се, како она каже, не може бивствовати са партнером, пријатељима, правити ручак, дисати, ходати, живјети…

Василиса Радојевић је рођена у Никшићу. Факултет примијењених умјетности у Београду је уписала са шеснаест година и завршила са свим десеткама. Специјализирала је у Риму на Ацадемиа ди Белле Арти и остала јер је Рим одмах прихватио. Добитница је више награда за своје стваралаштво. Чланица је УЛУЦГ. До сада је имала више колективних и преко 35 самосталних изложби међу којима се издвајају изложбе у Подгорици, Будви, Београду, Сплиту, Дубровнику, Риму, Паризу.

Са Василисом сам разговарала о доминантним мотивима на њеним сликама, колико је емотивне снаге потребно уложити у једно умјетничко дјело, да ли је таленат у данашњем друштву предност или мана…

Саговорница портала Црна Гора: Василиса Радојевић

Оскар Вајлд је рекао “умјетничко дјело је јединствени резултат јединственог темперамента“. Многи кажу да Ваше слике представљају “чисту емоцију“. Можете ли нам описати ситуацију када се нађете један на један, Ви и празно сликарско платно?

Да би настала једна слика, а вјерујем да је тако и у осталим умјетностима, у грудима треба да осјетиш нешто између љубави, жеље, страсти и енергије. Када се све то покрене, никад се не зна гдје ћеш стићи. Деси се да ми не иде, не могу да нађем хармонију, не погађам оно што осјећам па се мучим. У таквим ситуацијама ухвати ме “лудило“ и платно не склањам већ раскомадам.У стану стално радим.

Дешава ми се да данима буљим у платно и ништа… Као да ме нешто кочи. Немам енергије, не могу потез да направим. Али и то је неки дио стваралачког процеса. А онда повучем једну, само једну линију и настаје хаос. Емоције навиру, а оне су најбитније. Оне су и најтужнија страна мог карактера јер сам превише емотивна. А сви догађаји – они крупни, али и ситнице у мени изазивају буру. Једноставно, ломе ме. Када стварам, то мора или да успије или да уопште не започињем, не скалњам са стране. Тако и у животу, за мене или те има или те нема.

Не волим ништа нејасно, половично. Потребно ми је да ме нешто емотивно повуче док сликам, било то позитивна или негативна емоција, нешто лијепо или ружно да се деси. Ако живот тече без посебних доживљаја и узбуђења, немам инспирацију за стварање. Некад насликам слику за два сата, а ако ме излуди – згазим је. Када причам о сликарству, изгубим сву женственост, чак заузмем и мушку позу. Умјетност је за мене као ваздух, немогуће је да замислим живот без стваралаштва. Жени је тешко опстати у том свијету, ма колико била добра и талентована.

Василиса Радојевић

Доминантни мотиви на Вашим сликама су коњи који представљају вјечити бијег од неразумијевања средине, балерине у заносу игре, отмена и доминантна жена као пркос медиокритетима. Они су разлози који непрекидно покрећу и развију у Вама непресушне изворе инспирације.

Привлачност Ваших слика лежи и у тајанственој еротици која није провучена кроз интригантне позе већ се наслућује кроз линије које повлачите по платну и које дају коначни облик фигурама које сликате. Ваше умјетничко дјело је нагло, раскошно, страствено, пуно енергије и уопште емотивне снаге. Ликовни критичари, а посебно познати Констанцо Константини, су Ваш сликарски правац назвали експресивни симболизам. Шта Вас то посебно привлачи таквим мотивима?

Имам неку интуицију која ме никада није преварила. Осјетим у себи да ће се нешто догодити, нека љубав или несрећа – живот или смрт, бијело или црно. Чудо су емоције, имам то шесто чуло па насликам нешто што ми се касније и деси, страх ме од тога. Волим безвремене мотиве. У свим умјетностима та ријеч модерно не изазива ништа у људској души – срећу, тугу нити било коју емоцију.

Један насликани троугао или “модерна“ музика се не могу упоредити са било којим старим композитором који је срцем писао ноте. Умјетност служи за изазивање емоција. Она те инспирише да гледајући слику, балет или слушајући музику изгубиш дах. Покрене буру у теби, осјетиш страст. Понекад изазове мучно осјећање. И то је дио емоција, а не да будемо као роботи, без срца, аплаудирамо нечијим измишљотинама.

За све је криво ово вријеме када сви хоће брзе резултате, новац, славу и умјетност која је постала као неки јефтини ријалити шоу у коме се појављују медиокритети. Међутим, све како дође, тако и брзо прође, а ми поново пустимо Вердија и уживамо, а ово модерно нам остане као неки час аеробика како би вјежбали уз ту музику и одемо кући празни и без успомена.

Kолаж слика – танка четкица и перо у бајцу техника

Кажу да умјетници виде свијет на свој начин и из тог свијета извлаче оно што њих као умјетнике интересује и то враћају на платно трансформисано кроз неку своју призму. Црвена боја на Вашим сликама, поред љубави, симболише пркос покушају обезвријеђивања свега вриједног. Да ли је та боја, у Вашем стваралаштву, увијек повезана са унутрашњим стањем душе?

Многе ствари, детаљи са слика и боје, неконтролисано излазе из мене. Ни сама не знам зашто је нешто црвено или због чега сликам и цртам птице. Тако је боље јер је та несвјесност најискренија, без имало математике и фолирања. То сам у ствари ја која физички не личим на слике и увијек сам имала проблеме због тога јер сликам као мушкарац. Љубав је важна и велики покретач, али сам много пута срушила своје емоције јер су ми узимале енергију и одлазила даље путем, рањена својом руком у самоћу. Отишла бих у слику, закључала врата и наставила да волим.

За то треба имати снагу коју посједујем, а и знам да ме људи не познају као особу, зато им је лакше да ме тумаче преко мојих фотографија. Међутим, то нијесам ја зато се пуно не фотографишем са сликама јер се губи хармонија.

Kолаж слика – танка четкица и перо у бајцу техника

Који град у свијету је центар умјетности и најбоља платформа за њено развијање?

Највећи градови на свијету модерни су центри, али ипак, и они највећи моћници, почев од галериста до колекционара слика који су у свијету милијардери, иако воле да виде добру слику, окаче неку исфолирану умјетност оних који су наводно модерни и сликају неке глупости (тачке, кругове, троуглове…). Модерно сликарство и перформанси, који прате разне лакрдије, су само линија мањег отпора да се дође до новца, а потом и до успјеха.

“Триптих ацрил“, три метра са три метра

Бити талентован може бити и предност, али и мана у данашњем друштву. Шта је за Вас таленат?

Таленат је нешто што се добија на дар са рођењем, али он сам без рада и одрицања не може да заживи у потпуности. Људи који су мање талентовани, али вриједни и упорни направе чудо, а многи са талентом ништа. Сликар прво мора да “испече“ занат. Академија зато и служи, да се научи правилно стварање умјетничког дјела. Примјера ради, учиш да реално насликаш руку, а онда, уз таленат и машту, од те руке направиш шта хоћеш.

Сваки стручњак ће одмах схватити да ли си ти сликар или фолирант, да ли са разлогом сликаш нешто надреално или једну обичну линију јер друго не знаш. Пуно је данас фолираната и они направе слике без квалитета, а необразовани лаици, бацају паре и аплаудирају, а исти ти сликари им се смију.

Кад сам имала три године направила сам монументалну слику. Мајка је изашла из куће, а ја узела сву њену шминку. Све зидове ишарала. Сваки дио који сам могла да дохватим био је исликан шминком. Кад је мајка дошла имала је кап да је убије. Прву слику у техници уље на платну направила сам са четири године. Док сам била сама узела сам разгледницу Москве са црквом светог Василија и насликала је. Црква ми је изгледала као најљепши колач. И дан данас мајка чува те моје прве слике.

Василиса Радојевић

Анде Жид је рекао: “Умејтничко дјело цвјета само уз учешће, уз дослух свих врлих састојака духа“. Да ли се тешко растајете од слике, с обзиром да сте ову Жидову констатацију уткали у сваку пору Вашег стваралаштва?

Моје слике очитавају експлозивност, неки јаки темперамент. Оне су оличење искрености, емотивности и непосредности. Моје сликарство представља ослобађање од утвара и неуроза карактеристичних за савременог човјека. Оне су као теразије, на једном тасу лежи љепота, а на другом ружноћа. Имам слике које не продајем јер их посебно волим и обратно. Не увијек, али када сам баш разположена и сама са сликом имам неки необјашњиви контакт, као да је живо биће, чак је опсујем или је хвалим.

Досљедни сте сликарству иако се чини да је оно устукнуло пред новим техникама и технологијама. Зашто сте вјерни четкици и боји?

Све што је кратког даха, безвриједно је. Слика на мом платну осликава емоцију, људскост, а то се најбоље примјети у стваралаштву са четкицом и живом бојом. Најсрећнија сам када видим колико људи дође на моје изложбе, када осјете све оно што сам прењела на тој слици. Mоје сликарство, а посебно цртежи, без обзира на технику, с разлогом су увијек модерни.

Василиса Радојевић

Колико Вам је важно да слике остваре контакт са посматрачима?

Веома. Битно ми је да осјете тај “клик“ моменат. То су прелијепи тренуци. Једном приликом упознам неко друштво прије изложбе и увече, жена једног познатог драматурга која је дошла у галерију на отварање, а читав дан смо се зезале по плажи у Будви, видјевши слике, блиједо ме погледа и онако, да сви чују пита: “Василиса јеси ли ти сликала ове слике?“. Било јој је неспојиво моја енергија и позитивни дух који сам током дружења показала са свим тим дубоким, јаким и страственим емоцијама које сам прењела на платно.

И на крају, можете ли нам рећи што се ново догађа у Вашем атељеу. Који су Вам професионални планови?

Моји планови, иако не волим да планирам, су увијек везани за умјетност, од моје пете године, а мислим док год постојим да ће и тако остати. Не волим унапријед ништа да говорим, у сваком случају, увијек стварам. Умјетност је мој живот.

Разговарала: Миланка Ћоровић

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements

2 Коментари

Comments are closed.