Зоја ЂУРОВИЋ: Бити умјетник, а не бити човјек искључује једно друго

РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић

Постоје особе које су пуне живота, енергије и добре вибрације коју с лакоћом преносе на своје окружење. Моју данашњу саговорницу увијек ћете препознати по широком осмијеху. Ријеч је о диригентици и директорици Умјетничке школе за музику и балет “Васа Павић“, Зоји Ђуровић. Она је од оних директорица које ђаци обожавају, колеге уважавају, а стручна јавност са посебном пажњом узима у разматрање њен став и мишљење. Особа која у потпуности оправдава значење свог имена,старогрчког поријекла – живот.

Зоја је рођена у Подгорици гдје је завршила основну и средњу музичку школу “Васа Павић“. Дипломирала је и магистрирала на Музичкој академији. Дуго година пјевала је у женском вокалном квартету “Веселице“, а сада је чланица и вођа женског вокалног састава “Алата“, који изводи композиције разноврсних жанрова.

Од 2002. године је умјетничка директорица реномираног фестивала дјечије пјесме “Наша радост“. На државним такмичењима је освојила пет златних (једну специјалну) и двије сребрне лире.Учествовала је у припреми и извођењу раних еминентних умјетничких дјела попут опере “Артилерија Рустикана“, Русета Пауновског, “Монтенегро Јазз Суите“, дјела њујоршког џез музичара Патриц О’Леарy-а, који је обрадио неколико црногорских изворних пјесама у џез маниру, у припреми франкофоног концерта…

У интервјуу који слиједи, она говори о професионалном животу посвећеном музици, раду са женским вокалима, дјечијим фестивалима…

Саговорница портала Црна Гора: Зоја Ђуровић

Многи писци и филозофи су и те како имали шта да кажу о музици, а неки од њих су се и активно бавили њоме. Аристотел је рекао “музика има моћ да обликује карактер“.Ви сте професионални живот посветили управо њој. Диригентица сте и професорица музике – колико се разликују, а колико преклапају та два позива?

Никада нијесам размишљала да ли се та два позива преклапају или разликују. Са ове дистанце, као да сам рођена с оба и тиме “филована“. Не бих могла без иједног од та два позива. Наравно, као диригентица и као директорица образовне установе, ви сте свакако педагог. Педагогија ми је присутна у свакој пори организма и живота.

Као диригентница погледом бодрите, дајете емоцију и динамику. Колико има строгоће у њему?

Занимљиво питање. Неке фотографије снимљене у тренутку мог диригентског заноса, посматрачу дају изглед строгоће. Али не, у моме погледу, у оним чаробним тренуцима, кад се ансамбл и ја предамо страстима музике, не може бити строгоће. Управо сва моја страст доживљеног заноса исијава у том грчу и погледу.Никада, чак и кад ансамбл не би пратио моју емоцију, не бих могла да упутим строг поглед. Имам срећу да они који стоје испред мене, увијек дивно “пију“ из мојих очију све што виде и узвраћају публици и мени најљепшим звуцима. Другачије не бих могла.

У црногорској традицији мушкарци су дириговали у свим сегментима друштва. Да ли је дошло вријеме у којем жена може дириговати сопственим животом и друштвом у којем живи?

Увијек сам дириговала својим животом, оно што сам могла. Наравно, оно што живот доноси, догађаји које ми зовемо судбином, на то нико не може утицати. Увијек сам цијенила жене које нијесу допуштале да било ко обликује њихове жеље, бар у оној димензији која је само њена. Када ме питају диригује ли ко мени, волим да кажем – да, коме ја дозволим, а када дозволим, уживам у томе.

У друштву, жена не смије дозволити да је било ко сатјера у ћошак, поготово када за то нема основа, не смије показати слабост, наравно, када брани принципе у које вјерује. Ипак, вјечита сам заљубљеница женствености. Жена, у свему што ради, не смије заборавити своју најприроднију црту. Све се може уклопити.

Фестивал А ТЕМПО, наступ са црногорским хорским ансамблом

Каже се да диригент и шеф државе имају исти посао: настоје да људима наметну своју идеју и да их у њој обједине. С обзиром како Ви држите диригентску палицу, може се закључити да сте добар вођа. Како бисте описали свој рад с ученицима? Да ли вам услови у којима радите омогућавају узлазну линију?

Не треба идеја диригента или шефа државе, свеједно, да буде наметнута. Барем је тако када сам ја у питању. Волим да саслушам мишљења, размотримо све предложено, да питам ансамбл да ли им се свиђа мој одабир композиција. Ако тога нема, ни интерпретација ни доживљај репертоара неће бити добар.

Е тада, кад сакупимо све што је потребно, онда то ставим у један фини букет и машницу и сви заједно то поклонимо публици која увијек дивно узврати.То је циљ и идеја посла диригента. Мислим да као шеф државе не бих била баш толико галантна (смијех).

Када је ријеч о условима у којима сваки наш градски ансамбл ради, тешко могу бити генератор узлазне линије успјеха. Углавном, знам ситуацију многих ансамбала. Свако се сналази како зна без довољног простора, електронских и техничких помагала, људи који би требало да се баве стварима које диригентима одузимају вријеме за умјетност. Неко би рекао “па ето, успијевате и без тога“, али никад тако не би смјели размишљати они који би на наше ситуације могли утицати и на тај начин завриједили огромне плусеве у послу, животу и у свом срцу. Помагати умјетност је најљепши дар животу.

Шта бисте истакли као болну тачку данашњег извођења музике?

Умјетничку музику углавном изводе врхунски умјетници. Кажем, углавном, јер сам ријетко у прилици да гледам и слушам оне мање добре. Када говоримо о свим другим жанровима, ту немам добре утиске. Немам ништа лијепо рећи о музици коју данашња млада популација разуларено слуша и којом се трује.И ово је доста трошења моје енергије на ту активност. Болна тачка је свако извођење чак и оних лијепих пјесама (разни римејкови) на начин који је данас у тренду. То је скрнављење свега лијепог и срљање у понор, које непобитно морамо спријечити. Сви, ми педагози, родитељи и медији који не дозвољавају ово светогрђе.

Зоја Ђуровић у Умјетничкој школи за музику и балет “Васа Павић“

Да ли вјерујете да нека дјела класичне музике добијају ону дубину и смисао временом, односно да ли је нешто квалитетно по својој суштини или му квалитет даје вријеме?

Оно што је суштински квалитетно траје вијековима и никакво другачије вријеме му не може дати, а поготово одузети оно што га чини исконским, било које умјетничко дјело да је у питању. Чак и изреке познатих филозофа, писане стотинама година уназад, данас и те како имају своју потврду. Оно што је у трену свог настанка постало божанствено, остаће вјечно и безвремено.

Били сте чланица квартета “Веселице“, а сада сте вођа и чланица вокалног састава “Алата“. Каква су искуства рада у женским вокалним саставима?

“Веселице“ памтим као нешто предивно у свом личном и професионалном животу. “Алата“ је вокални састав у коме сам искуства проширила на још много жанрова. Било гдје да пјевате, у којем год жанру да се опробате, мора вам донијети искуство (говорим о музици, никако о кичерају). Све што у животу радите, таложи се у ваш темељ образовања.Опробала сам се у многим жанровима и као пјевачица у вокалном саставу и као хорска пјевачица и као диригентица, већ пуно година. Све то ми и даје компетенције, уз ниво образовања који имам, да говорим управо ово о чему ме питате. Искуство је огроман бенефит, без којег и највише образовање не би имало потпору.

Зоја Ђуровић

Ви сте и умјетничка директорица дјечијег фестивала “Наша радост“. У којем смислу су значајни фестивали за дјецу?

Дуго сам у том послу и сваке године научим нешто ново. Са дјецом никад ништа није исто.То су све прави мали филозофи и никад нећу дозволити, барем док сам на таквим мјестима, да ико угрожава њихове снове. Фестивали су и те како значајни, мислим строго на фестивале дјечје музике, никако на имитације живота естрадних звијезда. То се односи на фестивале у којима главну улогу носе дјеца и композитори, никако махинације и примјесе било каквог уплитања огавних радњи да би се постигла популарност дјеце оних родитеља који имају неостварене животне амбиције. На тај начин гурају та невина створења у лагуме лажи и превара. Немојте! То не смијемо дозволити! Њихова будућност треба да нам је светиња, а не извор стицања прљавог новца.

Да ли се адекватно његује и промовише црногорско музичко насљеђе? Шта је то што овдашњу изворну музику чини аутентичном?

Црногорски музички умјетници се све више враћају том лијепом послу – одржавању и чувању наше музичке традиције. Неки то не раде зналачки, јер за то треба имати одређена музичка и историјско – социолошка знања прилика у којима су те мелодије настајале. Изводити композиције које немају никакве везе, музичке ни културолошке са црногорском музичком традицијом, у најмању руку је крађа и лажно представљање. Жао ми је што код неких музичких уредника, као и организатора, овакве ствари пролазе и пију воду.Нажалост, таквих “неписмењака“ и самозваних познавалаца музике имамо за извоз. Жао ми је ако сам груба, али говорим оно сто мислим и знам.

Говорити о ономе што црногорску музику чини аутентичном је посве посебна тема и тешко је објаснити у пар реченица. Само ћу рећи да су свјетски музички умјетници који су имали прилику да чују, истакли су да је, од свих балканских држава, права црногорска мелодија, без примјеса оријенталних или приморских утицаја, једина аутентична.

Винстон Черчил је рекао да човјек свој властити свемир ствара у ходу. Када погледате уназад, који су били Ваши кључни кораци?

Па Ви ме баш инспиришете на размишљања која још нијесам стигла да поспремим у својој глави и души. Кључни кораци? Па било их је много. Када боље размислим, све што сам радила у професионалном животу, било је кључно, тако се до сада показало. Надам се да ће их бити још много, на моју радост и радост публике која ће уживати у свему што моје колеге, ученици и ја будемо смислили да дарујемо божанском љепотом оне који нас буду слушали.

Магистарски концерт у катедрали Св. Трипуна у Котору

Како његујете и штитите умјетницу у себи? Која је Ваша оаза мира?

Данас је тешко, у конгломерату свега и свачега, његовати умјетника у себи. Међутим, имам довољно година и искуства да могу рећи да сам успјела да се изборим за то. Моја вјечита оаза мира је најприје породица, онда сви дивни пријатељи, они које често виђам, као и они други, а на крају и мој дом у који долазим с радошћу и који ми улива онај мир који ми је понекад потребан и у којем дочекујем оне које волим.

Шта бисте посавjетовали младог музичара?

Младе музичаре, ђаке и млађе колеге, увијек савјетујем да буду аутентични, вриједни, да све што раде то чине са пуно задовољства, са сигурним знањем,без импровизација и измишљања топле воде осим ако су и сами аутори нових дјела. И, као најважније – бити умјетник, а истовремено не бити човјек, искључује једно друго.

Разговарала: Миланка Ћоровић

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements