Djecu smo upropastili… Šta dalje?

U samo dva dana doživela sam dva šoka, kao čovek, roditelj, prosvetni radnik.

ŠOK PRVI

Na jednoj grupi prosvetnih radnika na Fejsbuku, naišla sam na objavu koleginice koja objašnjava da će protiv nje biti pokrenut postupak jer je učenici dala jedinicu. Dva puta je prozvala da odgovara, učenica je oba puta odgovorila sa “ne znam”, i koleginica je upisala jedinicu u dnevnik. Po mišljenju psihologa škole nije smela to da uradi, jer se na osnovu odgovora “ne znam” ne može proceniti stepen savladanosti gradiva. Uzgred, da je učenica ostala neocenjena, nastavnica bi morala da piše izjavu o tome zašto nije ocenila đaka.

ŠOK DRUGI

Zatim sam ugledala fotografiju objavljenu na Instagramu, napravljenu mobilnim telefonom na jednom času u jednoj osnovnoj školi u Obrenovcu. Na fotografiji nastavnica i učenica stoje ispred table, okrenute leđima. Nastavnica piše po tabli, dok učenica u ruci drži kredu u visini zadnjice nastavnice. Đak koji je fotografiju napravio i postavio, napisao je komentar: “Nabiću joj kredu u čmar”. Ne znam da li je u pitanju učenik ili učenica, ali bi trebalo da je dete u pitanju.

Dokle ćemo da upropašćavamo decu, i vi roditelji, i mi prosvetni radnici?

Šta mislite da postižete tim tetošenjem, nalaženjem opravdanja i izgovora za svaki nerad, frenetičnim aplauzima za i najmanji uloženi trud?

Dobili smo generacije koje ne mogu ni da pročitaju celu pesmu koju su njihovi roditelji bez po muke učili celu napamet. Dobili smo generacije koje ne smeš da pitaš tri lekcije jer je to preveliki napor za njih, već lekciju po lekciju. Ako lenjivac ne pipne knjigu i dobije jedinicu, nastavnik mora da mu piše poseban plan po kome će učiti (valjda po rečenicu nedeljno). Više nije dovoljna dobra stara dopunska nastava na kojoj će se dodatno pojasniti gradivo, već su potrebni listovi i listovi papira sa posebnim planovima, prilagođenim ne deci sa problemima u učenju, nego deci koju mrzi da kod kuće otvore knjigu. Nastavnik koji da jedinicu je maltene nasilnik.

PRIMER IZ PRAKSE

Prošle nedelje su dva odeljenja prvog razreda, i to odeljenja sa sjajnim bodovima pri upisu, kod mene radila test. Isto gradivo, ista predavanja, identična struktura testa sa minimalnim izmenama u samim primerima, ali primeri iste težine. Za test i gradivo koje će biti na testu znali su dve nedelje unapred. Bar nedelju dana ranije su tačno znali kako će test izgledati. Postojao je odvojeni zadatak za dvojku, osmišljen tako da kada biste nekoga sa ulice pozvali i objasnili mu šta treba da nauči, posle dva sata rada dobio bi dvojku i ako nikada nije učio engleski. Učenici su znali da će postojati takav zadatak i znali su tačno šta treba da nauče za dvojku.

U jednom odeljenju nije bilo nijedne jedinice. U drugom, od 32 đaka – 13 jedinica. Kada sam ih pitala zašto je tako, da li postoji nešto što ja mogu da učinim, da promenim nešto u svom načinu rada, da usvojim metode nekog nastavnika iz njihovih osnovnih škola koje su se pokazale kao uspešne – odgovorili su mi da nisu učili. Napominjem i da svoje đake redovno učim tehnikama učenja, i dajem im praktične savete o tome kako najbolje i najlakše da savladaju gradivo.

Naravno, svi su upućeni na dopunsku nastavu i naravno bar polovina neće na nju doći.
Sreća je da u mojoj školi radi normalan pedagog, koji ne misli da protiv nastavnika treba pokrenuti postupak ako da jedinicu.

Što se tiče drugog slučaja koji sam navela, da je ovde išta normalno, đak koji je postavio fotografiju i komentar bio bi isključen iz škole, a roditelji upućeni u Centar za socijalni rad, da se malo ispitaju razlozi vaspitne zapuštenosti i zanemarenosti deteta. Uzgred, taj uličarski rečnik koji osnovci tako lako usvajaju, svakodnevno živi u Parovima i Zadruzi, kod medijskih miljenika ove vlasti, Marića i Mitrovića. Ovlašćena agencija na to ne reaguje, niko ne vidi da tu ima nekih problema.

Dečiji nestašluci odavno nisu dečiji.

Deca su nam nasilna, nevaspitana, ne znaju za red, pošteđena su svih obaveza i odgovornosti, prezaštićena su.

GLOBALNI TREND

Dok svet unajveće raspravlja o tim “generacijama pahulja”, o “milenijalcima” sa kojima poslodavci već ne znaju kako da izađu na kraj, kod nas stručna javnost o svemu ovome ćuti. Prosvetne vlasti uporno donose propise koji štite najlošije i stvaraju ohrabrujući ambijent za neodgovornost, a nastavnik koji se tome ne povinuje može lakše nego ikada da izgubi licencu za rad u obrazovanju. Roditelji, s druge strane, sada već sasvim dobro znaju da jedna napisana žalba ili molba školskoj upravi, sve rešava, pošto nikada nijedna nije rešena negativno po đaka. Američki univerzitetski profesori su začuđeni nad pojavom da roditelji studenata dolaze da se raspravljaju sa drugim studentima ako im popreko pogledaju decu. Svedoci su i pojave da studenti, kada im se da neki zadatak, umesto da trče u biblioteku, zovu roditelje i objašnjavaju im šta treba da rade. Znači, radi se o svetskom trendu. Preciznije, o trendu koji vlada u Severnoj Americi i Evropi, ali bez skandinavskih zemalja. U Rusiji, Kini i Indiji toga nema. Ipak, važno je napomenuti da stručna javnost u ovim zapadnim zemljama o tome govori i raspravlja, analizira problem i traži rešenje. Za to vreme, mi smo blaženo nesvesni postojanja problema, ako se izuzme gunđanje u bradu po zbornicama.

Održavaju se skupovi o digitalizaciji, uvode se elektronski dnevnici, maše se dualnim obrazovanjem kao neviđenom civilizacijskom tekovinom.

Samo civilizovanosti nigde nema.

Decu smo uspešno upropastili i ćutimo o tome.
Šta dalje?
Da li će nekome pasti na pamet da otvori široku naučnu i stručnu raspravu o ovom sve naglašenijem problemu? Da li će napokon neki ministar obrazovanja umesto menadžerisanja imati viziju o tome šta nam je zaista potrebno, bez obaziranja na želje inostranih finansijera?

Hoćemo li početi ozbiljno da se bavimo stvaranjem ljudi od dece?

Nije da ne znam odgovore na ova pitanja, ali me to ne oslobađa odgovornosti da pitanja postavim glasno.

Autor: Ljubinka Boba Nedić
Izvor: Klotfrket

Želite reklamu na Portalu Crna Gora? Javite nam se!

Želite i Vi da pišete za Crnu Goru? Pridružite nam se!