РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
Будва, 24. јул 2013. година. Прва парада поноса “SeaSide Pride“, каo новинарка, извјештавам о том догађају. Пет година је прошло, а у глави ми и даље живе слике насиља и бујице погрдних ријечи које су биле усмјерене на организаторе и учеснике. Како је било извјештавати у таквој ужареној атмосфери довољно говори мој ожиљак који jе, као тетоважа, дубоко угравиран изнад лијеве шаке којом сам заштитила лице од оштрог камена који је завршио у мом правцу.
Е, сада замислите када се у таквим околностима једна храбра жена попне на бину, онако да је сви добро виде и чују, и громогласно упути зајапуреној маси: “Људи, али ја и вас волим!“. Наравно да се она мора наћи у мом серијалу интервјуа Знамените Црногорке. Она је Љиљана Раичевић.
Моја саговорница је тренерица за области женских права, трговине људима и дјечијих права. Увијек је била друштвено активна, па је обављала функције предсједнице Синдиката за здравствене институције у бившој Југославији, била је члан Либералног савеза Црне Горе и одборница те партије у подгоричкој Скупштини као и шефица Клуба одборника. Након тога, оснује прву женску невладину организацију у Црној Гори – С.О.С. телефон за жртве породичног насиља. Послије бројних успјеха, добијања награде за личност године од Амнестy интернатионала, 1999. године оснива НВО Сигурна женска кућа – склониште за жене и дјецу који су жртве породичног насиља.
Љиљана и ја смо разговарале о црногорској законској регулативи која штити жене од насиља, коме прво жена треба да се обрати за помоћ, како препознати насилникa…
Због чега сте одлучили да професионални живот посветите управо женама и дјеци која су жртве породичног насиља?
Моја другарица Јелена Радуловић, 1996. године ме је позвала да присуствујем “женском“ састанку у кабинету професорице Радојке Вукчевић. Том приликом сам упознала Надежду Радевић Ћетковић из београдског СОС телефона, а за који сам први пут чула управо тада. Када је кренула са причом, послије треће реченице знала сам да је то оно чиме желим да се бавим. Политике ми је било доста, али сам знала да као политичарка (одборница ЛСЦГ) могу да погурам ствар. Тако је и било. Зовнем одмах Славка Перовића, кратко му објасним да нам треба простор за викенде. Он се сагласио да је Црној Гори тако нешто неопходно.
Поручио ми је “Лили, имаш дозволу, штедите струју и телефон, срећно!’’.Послије неколико мјесеци обуке (30,40 жена), услиједили су први позиви и не престају већ 22 године. Kренула с великим изазовом и мисијом. У том периоду нијесам знала да ће ме посао потпуно окупирати и промијенити, како мој живот, тако и живот многих жена. Чудесно је све то било.Пуно позитивне енергије врцало је на све стране, много путовања, познанстава, на неки начин поновно сједињење са осталим државама бивше Југославије за којом сам патила. Патим и данас, још жешће јер сам схватила да је рат произвео једну нову генерацију, мени непознату, пуну мржње, злочина и криминала. Наравно, и насиља које је произашло из сиромаштва које је услиједило.
Посао ме је зграбио толико да сам изгубила приватни живот, једва га и сада полако крпим. Исплатило се. Крвави, опасни рад резултирао је доношењем неколико закона који су покренули и на прави начин помогли женама и дјеци, односно жртвама породичног насиља.
Када послије ко зна колико удараца, суза, бесаних ноћи, мјесеци у страху у сопственој кући, жртва насиља одлучи да побјегне, обично је безброј препрека пред њом. Постоји ли неки хронолошки ред коме прво жена треба да се обрати за помоћ?
Обично жене не препознају одмах насиље, ма колико тешко и видљиво било. Мисле, већина њих, да је то љубав, љубомора коју он не може да контролише. Када укопча, оне свјесније бјеже, ове друге су већ увучене у круг насиља и тешко се чупају из њега. Обично од стида заћуте, крију од свакога јер приписују то себи као срамоту. То је велика грешка. Треба причати свима, поготово породици. Жене које имају браћу, крију јер мисле да ће изазвати покољ ако исптрича гадости које јој се дешавају. Наша истраживања кажу да се у великом проценту нико не мијеша, сви окрећу главу, мисле да је то породични проблем. “Кревет ће их помирити“, још ако имају дјецу, а васпитавана је да дјеца требају оба родитеља, онда је могућност да брзо изађе из насиља, веома мала.
Родбина, комшије и колеге са посла виде, а ћуте. Ћутање треба разбити. То је први корак. Други је да окрене наш број: 020/ 232 -352; 69/ 013 – 321 или дође код нас, адреса: Булевар Ивана Црнојевића, први улаз, приземље. Онда ми знамо како даље да поступимо у њеном, конкретном положају у којем се налази. Полиција и центри за социјални рад су и те како важни у овој причи. Информације које су јој тада доступне показују јој пут изласка.
Насиље није само модрица испод ока. Насиље је нешто што се дешава и на вербалном нивоу. Да ли је то идеалан моманат за реаговање и елиминисање проблема у старту како касније не би израсло у нешто сложеније?
Изолација и “квоцање“ од јутра до сјутра су веома тежак облик насиља. Врзино коло које се креће од фазе “меденог мјесеца“ до фазе игнорисања и понижавања, најчешће пред публиком које је додатно унижава, она, да се не би осјећала као крпа, сама иде у изолацију. Још ако има модрице, лаже, прво саму себе, а онда и околину. Од психичког насиља и сама постаје болесник, прије свега од депресије у коју лагано упада. Касније полако добија једну по једну болест и заиста постаје неугледна и запуштена онаква какву је он описује.
Тада почиње њено самооптуживање и покушај да буде “боља и по његовој мјери“, али узалуд, што год уради, њему не ваља. Када постане свјесна да тоне, онда реагује, али не и све жене. Многе умиру уз насилника, свјесно доносећи ту одлуку да јој је тако суђено.
Породично насиље је глобални проблем и предрасуда је да егзистира само у слабо развијеним и сиромашним друштвима. Дакле, то је свуђе присутан проблем, али га свако друштво другачије посматра и рјешава. Каква је наша законска регулатива која штити жене од насиља?
Добра. Поготово са ових пет заштитних мјера и сталним едукацијама полицајаца, судија и тужиоца. Истамбулска конвенција коју је Црна Гора потписала, допуњује наш законски оквир. Могућност да судије пресуђују у складу са европским законима је додатни позитивни помак. Друга је прича о томе како се судије понашају и пресуђују. Нажалост, све са најмањим казнама и новчаним које на крају жена плаћа. То је велика тема, о којој треба посебно стално причати и писати.
Насиље свакодневно гледамо на телевизији, у ријалити програмима(изузетно јефтиног и крајње дегутантног садржаја), на насловним странама… С обзиром на то, да ли су жртве у стању да препознају и имају праву слику шта је заправо породично насиље?
Ново доба либералног капитализма, незапосленост и лоша социјална слика, донијеле су нам ову врсту забаве за пучанство. Власт тачно зна како се манипулише народом, диктаторски режими пуштају такве програме и ту нема помоћи. Исто као и са мобингом код послодавца.
Имате ли податак колико је особа прошло кроз вашу канцеларију и склониште? Kолико жртва дуго трпи насиље прије него вам се обрати за помоћ?
Мали број жена се јави одмах, онда када добију прво шамар. Увјерење да ће дијете промијенити насилника је чиста заблуда. Чак ни затвор није увијек гарант да ће насиље престати ако жене сваки пут, када добије батине, не окрене спасоносне бројеве или побјегне главом без обзира. Обично је то седам до 10 година од првог насиља или када осјети да јој је живот у опасности. Тада бјеже и не помињу дјецу. Само да спасу живу главу. По неким нашим, додуше непоузданим подацима, јер сам прву годину потпуно сама радила и нијесам све записивала, за 19 година рада било је више од 10.000 особа. Можда је бројка и јача, али увијек умањим цифру јер се и сама препаднем од великих бројки.
Влада предрасуда да су насилници необразовани и неуки људи који не знају боље од тога. Међутим, у домовима многих интелектуалаца, односно академских грађана присутни су насиље и агресивни облици понашања и комуникације са члановима породице. Да ли је тешко препознати насилника?
Насилник је ту око нас – насмијан, шармантан, врцавог хумора, каваљер, дарежљив према другима, а кад уђе у кућу постаје потенцијани убица. Морате живјети са њим да би то видјели и препознали. Породични дом је за многе жене језиво, најмрачније и најопасније мјесто на свијету. Постоје социопате које смишљају што ће да ураде следеће. Живе и хране се од патње жртве. Чак и када оде од њега, жена годинама доживљава скоро исто насиље, ако се у њу увукао страх, ето њему жртве са којом се храни и одржава свој его. Велики је број жена које су једном или више пута искусиле насиље од мужа или партнера. Веома мали број њих то открије пријатељу, рођаку или пријави полицији. Жртве домаћег насиља постоје у свим сферама живота – у различитим културама, слојевима друштва, вјерским заједницама и различитог су животног доба. Оно што им је заједничко јесте осјећај беспомоћности, изолације, кривице, страха и стида. Све оне се надају да се насиље неће поновити, али најчешће се оно догађа поново.
Колико су жртве насиља спремне да се суоче са собом, да испричају пуну истину о свомe животу, да себи све саспу у лице и самим тим вама олакшају даљи рад?
Многе лажу или умањују кривицу насилника, мало је њих које су спремне да самој себи саспу у лице стварност у којој живе. Није то лако. Заправо је најтеже, а нама би олакшало дјеловање када би жртва насиља била потпуно искрена на првом састанку. Оне се стиде туђих злочина, а уједно и свог нечињења. Много је назаслужених опроштаја и тако само продужавају своју агонију. Уколико је жртва насиља дуго у склоништу, онда се полако отвара. Склониште је спас за многе жене, вишеструко.
“Највећа снага којом човjечанство располаже је ненасиље“. Колики пут треба превагнути да би се дошло до спознаје ове Гандијеве мисли. Да ли смо као друштво кренули у том правцу?
Јесмо и то онога дана када је зазвонио СОС телефон, када је десетак жена сјело и саслушало Надину причу о насиљу и када је она била прва станарка Сигурне женске куће. Као друштво смо кренули у добром правцу када је Нада прешла праг који је био корак спаса, не само за њу него и за хиљаде других жена и дјеце. Ништа више није било исто послије тога.
Овим специфичним, тешким, а понекад и опасним послом бавите се већ 22 године. Чујете разне тешке животне приче што значи да се и сами морате “рестартовати“. Колико Вас све то исцрпљује и која је Ваша оаза мира?
Изабрала сам свој пут давно или нијесам ја него се то случајно десило. Или је тако морало бити…Ко зна ?! Оно у шта сам сигурна је да волим свој посао и да ми сваки осмијех жене која је дошла уплакана даје снаге за још, а знам како ћу да изађем из своје кризе. Музика, књиге, плес, путовање море, сунце и осама.Волим да се дружим сама са собом, јако сам занимљива самој себи јер још сањарим, маштам, а и стално сам заљубљена.
Шта бисте поручили, не само женама већ и мушкарцима?
Само оно што желе својој вољеној особи. Људи, само љубав!
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
