“Umrla je vjera u čitavu naciju. Umrla je nada u bolje sjutra“: Poslednji pozdrav Jeleni Bogavac

Smije li se žaliti nad ugašenim životom ako je taj život zavisio od nas? Smijemo li plakati i očajavati nad smrznutim tijelom dvogodišnjakinje, ako smo taj život pustili da smrzne?
Koliko vrijedi jedan dječiji život?

Dan mi je počeo uobičajno. Skuvala sam prvu jutarnju kafu, napravila voćni jogurt i čupnula malo majkinog kolača koji je čudom pretekao od Božiča. Stan je bio zagrijan jer je majka predhodno upalila grijanje, zna da ne volim hladnoću kad ustanem. Kupam se vrelom vodom, podsjećam sebe da nije zdravo, ali što ću kad volim. Požalih se na kišu jer mi uvija kosu i nervira me. Tako svježa i spremna za radni dan palim TV.

***

Smijem li reći da mi je žao? Smijem li se zaplakati nad smrznutim životom jedne dvogodišnjakinje koja je umrla mojom krivicom? Tvojom krivicom. Tvojom da, koji si poput mene uživao toplotu i mir svog doma u prazničnim danima. Koji si dao zadnje pare na flašu lošeg vina i smrdljive kutije cigareta, pa si riješio da batališ pušenje jer je skupo od januara?
Smijemo li mi kao nacija izraziti saučešće majci ovog djeteta, a otrgli smo je iz njenih ruku? Mi, da. Ja i ti. Kažu da je molila za pomoć. Kažu da je radila teške poslove, da je vapila u svojoj nemoći. Nismo je čuli. Niko od nas. Kako jedna majka može da nam oprosti smrt svog djeteta?

Pročitajte još:   Kvar na trafostanici, Herceg Novi bio u mraku skoro sat vremena

Svoju je djevojčicu 10. januara pronašla mrtvu. Smrznutu. Tog je ledenog januarskog dana umrla poslednja nada za ljudstvo. Umrla je vjera u jednu čitavu naciju. Umrla je nada u bolje sjutra.
Malena Jelena Bogavac je u 21. vijeku u glavnom gradu umrla od gladi i hladnoće. Umrla je nemarom svojih sugrađana, umrla je bez prava na poslednju želju. Bez prava na jednakost. Možda bi rekla, da je znala da kaže da je gladna? Da joj je hladno, da se plaši?
Možda bi mi pljunula u lice, koje mi je vlažno od suza-a na njih pravo nemam!

Odakle mi pravo na žaljenje?

Odakle mi pravo da kritikujem vladu, zdravstvo, ministre i državu kad sam propustila jedan san o sreći?

Odakle nam pravo na žaljenje?

Nama, džangrizavim sirotanima koji sa svojih kauča pametujemo o življenju. Nama, koji prstom nismo mrdnuli za ovu djevojcicu. Možda bi je smrti spasilo jedno ćebe? Jedna topla supa iz kesice? Jedan zid koji je otporan ka kišu? Jedan metar drva za ogrijev?
Možda bi je jednostavno spasili da nas je bilo briga. Nije.

Pročitajte još:   Ministarstvo nije odgovorno za smrt djevojčice

**

U nevjerici se prisjećam, kako sam provela praznične dane. Grad je sijao u svom luksuznom izdanju, ljudi su bili srećni. Ulice su zveketale nečijim smijehom, kuvano vino paralo je nozdrve. Kupovala sam između ostalog biskvite za svog psa, čak sam ga pustila da spava u mom krevetu jer se boji petardi. Moj pas živi već trinaest godina sa nama. Pas ima pravo na život. Jelena nije imala? Čime se pravda nemar i sramota? Čime se gura ova knedla u grlu, i svrab po koži? Čime su nas naučili i čemu se mi uopšte nadamo?

Danas mi kiša više nije smetala. Ali mi smeta nešto u nutrini, što ne da pošteno da udahnem. Smeta mi jeza u vazduhu, smeta mi strah u kostima. Smeta mi gnijev i bijes unutar cijelog tijela i sramota. Smeta mi stid koja se zloslutno uvukla u krvnim stanicama i truje mi jetru i srce.

Pročitajte još:   (VIDEO) Momak i djevojka prvi do časnog krsta u Podgorici

A ti djevojčice… Ti tamo gdje si se zaputila, ne govori nikome odakle stižeš. Ne govori da smo ostali u poljima pelina, posramljeni i jadni. Kad čuješ proljećnu pjesmu, izmisli neki novi svijet i ne sjećaj se nas. Ni sjećanje ni oprost nismo zaslužili.
Kad vilinske pahulje nasmiju tvoje maleno lice, kaži im da si došla srećna…

Ne pominji da smo svi skočili na noge kad te više nije bilo. Ne pominji da pljujemo političare i pišemo peticije za ostavke odmah nakon što smo te pustili da odeš. Ne govori nikome koliko smo dvolični i bijedni. Ne govori nikome da plačemo za tobom i da te žalimo, jer niko ti neće vjerovati.
Leti… Tamo gdje si ti, ljudi poput nas nisu zaslužili stići.

Jovana Šekularac

Želite reklamu na Portalu Crna Gora? Javite nam se!

Želite i Vi da pišete za Crnu Goru? Pridružite nam se!

Ostavite komentar