Zašto je ćutao Ivo Andrić ?

Ivo Andrić je po mnogo čemu predstavljao zagonetnu ličnost. Među njegovim najzagonetnijim crtama bio je njegov odnos prema učešću u javnom životu. U burnim decenijama jednopartijske vladavine, u kojima je bilo sve strogo kontrolisano, i u kojima se često, katkad i veoma dramatično, postavljalo i pitanje slobode govora, Andrić je ćutao. Disciplinovano je dolazio na skupštine Udruženja književnika, nije propuštao sastanke aktiva pisaca članova Saveza komunista, ali se na njima nikada nije čuo njegov glas.

Ruku na srce, ćutali su i mnogi drugi, ali je Andrićevo ćutanje bilo najupadljivije. Najupadljivije i zato što se on, kao pisac sa velikom međunarodnom reputacijom, a pogotovo posle dodeljivanja Nobelove nagrade, mogao smatrati nedodirljivim. I što je, kao nedodirljiv, mogao sebi dozvoliti više slobode nego drugi.

Andrić je, međutim, ćutao. I ne samo da je ćutao, nego ni na koji način nije učestvovao u javnom životu. U Znakovima pored puta on to ćutanje i tu pasivnost ne jednom objašnjava i opravdava. U jednoj prilici, on kaže: „Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupu ima nečeg nedopuštenog i stidnog.“ U drugoj prilici on ide dalje, i učešće u javnom životu osuđuje kao „čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve, hteti učestvovati u svemu“.

Međutim, to što nije govorio ne znači da nije posmatrao, da nije video, i da je prema onom što je video ostao bez reči. U samoći svoje sobe, u svojim sveskama, on opisuje svoje viđenje našeg mentaliteta, s posebnom pažnjom se zadržavajući na mentalitetu onih koji vladaju. On o tome govori otvoreno i bez okolišenja.

„Dugotrajno robovanje i rđava uprava“, piše Andrić, „mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i pravi sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“

Pročitajte još:   6 NOVIH KANALA: Najbolji decembar na Telemach-u je stigao

Kao da dopisuje Rusoovu tvrdnju da „jedan narod neće nikad biti nešto drugo do ono što priroda njegove vlade od njega napravi“, Andrić kao jedan od glavnih uzroka izvitoperenja zdravog razuma i pravog suda jednog naroda, u istoj meri kao „dugotrajno robovanje“, vidi i „rđavu upravu“. I ne jednom zadržava svoj pogled na onima koji državom upravljaju.

„Vaš čovek je pun ambicija“, Andriću, navodno, kaže neki stranac. „Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu.“

Usredsređujući se na ono što se događa sa čovekom „kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili“, Andrić, posle registrovanja promena u njegovom fizičkom izgledu, ukazuje i na promene u njegovoj svesti o sebi. „U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.“

Pri svem tom ne treba zanemariti ni okruženje u kome se taj čovek nalazi. „Priča se“, zapisuje Andrić u Znakovima pored puta, „da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evet-efendija. Njegova jedina dužnost bila je da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže.“

Okruženim gomilama evet-efendija, koji se nadmeću u odobravanju svake njihove reči, u tim sultanima — da ostanemo pri tom pojmu — u tim sultanima se razvija hipertrofija ličnosti, ta hipertrofija rađa i razvija samovolju, a sve to, zaključuje Andrić, prati i „inflacija reči… koja pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u mislima, da kontrola popušta, da volja slabi, da izgovorena reč gubi od vrednosti…“

Pročitajte još:   Milačić potvrdio da osniva stranku: Sa Srbijom i Rusijom bratski sa ostalima prijateljski

Ako je ovako jasno video, i ovako precizno opisao, deformacije ljudi koji, dograbivši se vlasti, počinju da precenjuju i sebe i svoje sposobnosti, i da, u skladu sa svojim sve većim ambicijama i pretenzijama, ignorišući i ustav i zakone, proširuju i svoje kompetencije, i ako je ovako jasno video kakve su posledice „rđavog upravljanja“ zemljom, zašto o tome nije govorio javno? Zašto je ćutao? Ili je bolje da pitamo: šta je to ćutanje značilo?

U traženju odgovora na ovo pitanje mogla bi nam pomoći Andrićeva pripovetka Most na Žepi.

Pošto je most na ovoj bosanskoj reci sagrađen, jedan „mladi i učeni carigradski mualim“ — učitelj — verujući da će se i na taj most, „kao na svaku javnu građevinu urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže“, poslao je veziru Jusufu svoj predlog takvog natpisa. „Na priloženoj tvrđoj hartiji“, piše Andrić, „bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:

Kao Dobra Uprava i Plemenita veština

Pružiše ruku jedna drugoj,

Nastade ovaj krasni most,

Radost podanika i dika Jusufova

Na oba sveta.

Ispod toga bio je vezirov pečat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na većem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U ćutanju je sigurnost.“

Šta je vezir uradio sa tim natpisom?

„Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima“, nastavlja Andrić, „polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis, zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.

Tako ostade most bez imena i znaka.“

Bitan je trenutak u kome vezir precrtava i briše sve, i stihove, i svoje ime, i svoju devizu. On je, podsetimo se, tokom četvrte godine svoga vezirovanja, kao žrtva jedne opasne intrige, pao u nemilost i dospeo tamnice. Posle duge borbe — „borba je trajala celu zimu i proleće“, kaže Andrić — „izađe Jusuf iz zatočenja kao pobednik… pobedio je sve protivnike i bio moćniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao je da meri visinu svoje moći.“

Pročitajte još:   Dječak iz Crne Gore kao beba zaražen HIVom, Srbija priznala grešku i plaća liječenje

Vezir briše ponuđeni hronogram u trenutku kad je „moćniji nego ikad pre“. Zašto? Zato što je sećanje na tamnicu i nemilost kod njega jače od osećanja moći koju sad poseduje. Međutim, zašto, brišući mualimove stihove i svoje ime, briše i svoju devizu? Zato što više u nju ne veruje? Ili upravo zato što je, držeći se dosledno svoje devize, i nju samu precrtao i prećutao?

U jednoj od svojih svezaka Andrić navodi Seneku, koji kaže: „Mnoge nevolje života uče čoveka da ćuti.“ I to bi moglo da nam pomogne ne samo da ovo ćutanje razumemo, nego i da ga primimo kao poruku. Ako su tu školu — „mnoge nevolje života“ — prošli i ovaj pisac i njegov vezir, i ako ih je ta škola naučila ćutanju, onda to zaslužuje našu najveću pažnju. Ako ljudi tolike sile i moći, kao vezir Jusuf, i tolike svetske slave, kao Andrić, zaključuju da je sigurnost jedino u ćutanju, da li to pokazuje koliko je strašan i opasan svet u kojem živimo? Svet u kome ni najveća slava, ni najveća moć, ne pružaju nikakvu zaštitu? Što se, u ovom slučaju vezir ili pisac, nalaze više na društvenoj lestvici, i što s te visine vide više no drugi, to je njihovo ćutanje teže i rečitije. Toliko teže i rečitije da ga mi razumemo kao optužbu.

Katkad dođu vremena u kojima čovek, uprkos ćutanju kome su ga učile „mnoge nevolje“, mora da progovori, i po cenu života. Vremena u kojima mora da progovori i ko nema usta. Andrić je i u takvim vremenima ćutao. Ali kada čitamo ono što je pritom u svojim sveskama pisao, shvatamo da je i njegovo ćutanje bilo govor.

Izvor: Nedeljnik

Želite reklamu na portalu Crna Gora? Javite nam se!

Želite i vi da pišete za Crnu Goru? Pridružite nam se!

Ostavite komentar