„Поезија која ће вас отријезнити“: Поетско вече Милића Радевића

Пише: Вишња Аничић

Како замишљате пjесника?

Правите ли, кад чујете: „он је пjесник“, у глави фото-робота налик Бећковићу, Шантићу, Лазаревићу … неког (било ког) човјека, младића, индивидуе која мора да носи камење у џеповима да је вјетар не однесе или зачепркам мало дубље, пробате да осјетите оно што се само поима, јер да види може свако?

Да, склона сам била – до пјесничке вечери у Народном позоришту у Београду – олаком поимању пjесника. Била сам површна, упркос њиховој дубини. Била сам слijепа, иако су ми ти исти широм отварали очи. Признајем, нисам се упуштала, и ако сам њихово писање сматрала цивилизацијском дужношћу, никако занатом. Занатлија може бити свако, пjесника мора да роди мајка. Никако случајно, већ намjерно, у Мојковцу, никако случајно, већ намjерно, и то: Милића Радевића.

И било је тако.

После Милићеве пjесничке вечери, у препуном клубу Народног позоришта, мог пријатеља Мићу гледам другим очима, ма колико чудно звучало да то кажем сад кад ће нашем познаству ускоро пунољетство.

„Успјех је знати шта човек воли“, каже аутор у једној пјесми. И ако ме овај стих отријезнио и натјерао да признам себи да сам била неуспјешна, донео ми је квалитет више. Хвала Мићо.

Pročitajte još:   (VIDEO) "Benny Brickman" za portal Crna Gora: ''Rijaliti program je jeres, ispiranje mozga narodu''

“Да би неког добро упознао мораш са њим да поједеш кило соли“ кажу у мом крају и Мићовој Црној Гори, а ја сам то много лакше постигла уз бијело вино, пријатно друштво и еминентне српске глумице и глумце који су дочарали стихове Милића Радевића.

И? Како је било?

Знате ли како изгледа кад тишина говори? То је армагедон. А кад Мићина тишина говори – то није говор, то је као најбоља црногорска лоза која лагано као млијеко клизи низ душник, па мало загрије плућа, а онда букне у стомаку.

Е, тако је било!

Јер је све, понављам, из стомака и кренуло. “Уз давну прошлост која не пролази“, како и стих сведочи.

“Располагати туђом муком, није мала зајебанција“, рече ономад велики Бранимир, а колика ли је тек мука кад прошлост, и то давна, не пролази? Не били Ви у пјесниковој кожи, не дао вам Бог, али сте стварно много пропустили ако синоћ нисте били преко пута пјесника. За утјеху и огроман дар себи самима, купите књигу „Дани који се не броје“. Лакше ће вам зоре свитати, држите ме за ријеч.

А не, не. Таман кад помислите да су пјесници диносауруси овог „ајфон“ доба, а да су ангажовани пјесници раритет једнак млијеку у птица, чујете: „Мандушића више, брате, нема / Пушке су нам из руку избили / Тај суварак од гусала дрема / Народ славни у јасле набили.“

Pročitajte još:   ЗАТИШЈЕ ПРЕД БУРУ? Балкан је за месец дана продрмао 21 земљотрес. Стручњаци: НЕМОЋНИ СМО!

Да, господо драга, четврт вијека историје три српске државе стане у четири стиха. Мало ли је?

Не треба вам академија, библиотеке, округли столови … само ова четири стиха и све је јасно. Пече и кожа и савјест. Ако је нација има.

Зато, ако нисте магла од народа, морате – као и пјесник на једном мјесту – рећи: „Нека ти дух живи.“

„Шта ли те натера да узмеш гусле“, пита аутор слијепог пјесника у једној пјесми, а заправо преиспитује самог себе уз папир испред себе. Зна веома добро аутор да је мука увијек давала и неки квалитет, јер рахатлук не пише стихове, већ тражи свираче. Није то исто, и никао не може и не смије бити исто.

„Ја сам био само уски ходник / Кроз који си прошла насумице / Корацима крупним ко побједник / Дотакла ме трагом заводнице“. Ево одговора.

Опет четири стиха који се лако читају, још лакше памте, али их је тешка чемер написала, а још теже их је преварити. Због тог чемера и муке је онај слијепи пјесник узео гусле, а овај наш данашњи пенкало.

Pročitajte još:   Вучић данас на Косову и Метохији

„Узалуд све прође к’о сунца изласци“, пресече Мића у једном стиху. Не, не мисли он да је било шта било узалуд. Па да је тако, не би то поредио са изласцима сунца.

Јок. Чуш.

То нас ангажовани пјесник тјера да и ми будемо ангажовани. Да се замислимо.

Хоће да нас тргне.

Мене јесте. Ви купите књигу, па проверите сами себе.

Наздравље.

………………………………………………………………………………………………………..

 

СЛОБОДА ЈЕ БОЖУР

Застаните мало у свом надахнућу
За ноћ једну и будуће сате
Такни ме огњем и запали кућу
Под прстом анђела заклетве дате

Родиће се негде неко једног дана
Из овог пепела што га сада видим
Закуцат’ на врата јер га боли рана
И вратити ово због чега се стидим

Кад би опет живот везао к’о лађу
Уз невоље и буре протеклога века
На тој светој земљи снове да пронађу
Ко радост детета и мајчиног млека

Две три речи задње живот да ми врате
На голим мукама клицао бих теби
Слобода је божур – треба то да знате
И на живот бедни помишљао не бих.

 

Седмица.ме

Желите рекламу на Порталу Црна Гора? Јавите нам се!

Желите и Ви да пишете за Црну Гору? Придружите нам се!

Ostavite komentar