OCEAN LAVA MONTENEGRO 2018

Nakon veličanstvene trke koja se u Kotoru održala u nedelju, za portal Crna Gora govorio je takmičar Nikola Pavlović. On je sa nama podijelio nezaboravne trenutke koje je doživio za pet i po sati koliko je trka trajala, a mi ih prenosimo u cjelosti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Odluka da postanem triatlonac

Rukomet sam igrao gotovo cijeli svoj život. Da i danas budem profesionalni sportista spriječila me povreda i moj životni put poslednjih godina krenuo je u drugom smjeru. Zadovoljan sam svojim poslom ekonomiste, no ljubav prema sportu opisiva je samo onima koji dijele istu strast. Taj dio mene definiše moju suštinu. Iako mi trčanje nije bilo omiljena disciplina, odlučio sam se da odradim polumaraton. Nakon toga triatlon se desio kao prirodan tok događaja. Kad sam prvi put u junu prošle godine prošao kroz cilj, znao sam da ću jednog dana postati IronMan. Triatlon je kombinacija plivanja, biciklizma i trčanja. Na Plavnici sam imao odlično vrijeme i tako je sve počelo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Da bih jednog dana postao IronMan trebalo je više puta odraditi polovinu, „half IronMan“. Ja sam odlučio da izazovem sebe na Ocean Lava Montenegro i moj pripremni period počeo je istog momenta. Spremao sam se sam, po programima koje sam uspijevao da pronađem na internetu. Tri duga mjeseca konstantne borbe sa samim sobom uticala su pozitivno i na moju psihu. Znao sam da ne smijem propustiti nijedan minut treninga, jer ću onda biti minut sporiji od onoga što sam planirao. Tokom priprema imao sam sjajnu motivaciju i podršku od porodice i prijatelja.

Kotor, dan uoči trke

Stigao sam. Vazduh u Kotoru je mirisao na trku. Činilo mi se da je svaki slučajni prolaznik došao iz istog razloga kao i ja. Takmičari su provjeravali svoja bicikla, radili treninge plivanja i poslednje pripreme za trku. Gledao sam nevjerovatna bicikla koja nikad ranije nisam imao priliku da vidim. Zurio sam na sve strane, oduševljeno i pomalo uplašeno posmatrao sve te ljude.

Igor Majer, organizator trke, objasnio je pravila tranzicije. Procedura oko pakovanja opreme je kompleksna, zato sam pažljivo slušao instukcije. On je bio veseo i prepun neke pozitivne energije što je važna pojava pred ovakvu trku. Osjećala se atmosfera u vazduhu i ja sam polako počeo da osjećam tremu. Brifing je prošao sjajno, Igor se ponašao kao komičar koji je tu samo da nas zabavi. Bio sam mu zahvalan na tome.

Nakon što smo sjeli u obližnji kafić, ispitivao sam takmičare koji su imali više iskustva od mene. Više se ni sam ne sjećam kakva sam pitanja postavljao, ali se sjećam da ih je bilo puno. Ono što me najviše zanimalo jeste kako 450 takmičara krene istovremeno da pliva? Dobar sam plivač, od sve tri discipine plivanje mi je glavni adut, no kako tehnički izvesti sami start? To nije plivanje, to je tuča, mislio sam se. Imao sam dilemu kako da krenem, brzo ili svojim tempom, no na kraju sam pokušao da izvučem ono najbolje. Kad sam došao na plažu odakle je sjutradan sve počinjalo, jedina misao bila je „samo da krenem“.

Tu noć sam legao rano, no nisam uspijevao da zaspem. Znao sam unaprijed da je to redovna pojava kod takmičara, međutim želio sam da što prije svane. Cijelo moje tijelo i um bilo je spremno za trku, no trebalo je pregurati noć. Opsjedale su me misli oko sjutrašnjeg dana i čekao sam. Samo sam čekao.

Kotor, dan trke

Probudio sam se prije alarma.

U mojoj glavi postojao je jedan jedini cilj, završiti trku. Nisam imao dileme. Nisam sumnjao u sebe. Pojeo sam svoja kuvana jaja i i kikiriki puter, uobičajena rutina pred trku. Razmišljao sam o vremenu, iako su najavljivali kišu dan je obećavao sunce. Ranije sam čitao da su takmičari od velike treme zaboravljali da, recimo, u kesi ostave patike za trčanje, pa su nakon bicikla bili primorani da završe trku ili da trče bosi, što je unaprijed osuđeno na propast. Kada odvozite 90km na biciklu poslednja stvar na svijetu koja želite da vam se desi je da zaboravite patike za trčanje. Obavljao sam pažljivo svoje poslednje pripreme u zoni za tranziciju i uputio se ka startu.

Trka

Plivanje

Odlučujem da stanem na kraju plaže jer računam da je najmanja gužva. Organizatori se trude da napave što bolju atmosferu. Imao sam deset minuta do početka trke.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Poslednji minut nisam imao misli. Na poslednjih trideset sekundi pred start čuo sam rođeno srce kako tutnji i vjerujem da mi je puls bio ubrzaniji nego ikad. Kako su dali znak za početak trke u mojoj glavi nastao je muk. Nisam čuo ništa. Neopisiva tišina u svom onom žamoru obećavala je duboku koncentraciju. Krenuo sam dobro, više nego dobro. Odvojio sam se od grupe i to je obećavalo neometano plivanje do kraja. Posle nepuna tri minuta, prvi peh. Jedna žena koja je plivala pored mene, od svih pet dugmića na mome satu, nehotice je udarila jedino koje nikako nije smjela. Dan prije trke razmišljao sam da bi to bilo pogubno, ali da je vjerovatnoća za tako nešto skoro pa nemoguća. Udaranjem u moj sat, ona me je sa plivanja prebacila u tranziciju jedan. Ja, naravno da se nisam nalazio u tranziciji i nastavak trke ne bi bio moguć da nisam stao i vratio svoj sat.

U momentu kad sam opet bio spreman, zapljusnuo me poput stampeda talas ljudi. Takmičari su me udarali rukama, nogama, imao sam osjećaj da žele da me udave. Oni, naravno, mene nisu ni primijetili, ni moju trenutnu pogubljenost u situaciji koja me je zadesila. Uspio sam nekako da se izborim u toj gužvi, doduše tempo je bio nešto slabiji nego na početku. Generalno, plivanje me nakon toga nije pretjerano umorilo i bio sam spreman za sledeću disciplinu. Po izlasku iz vode čujete navijače, čujete ljude koji vas svim srcem bodre i navijaju za vas, koji vas hrabre i stimulišu i to je jedan neobjašnjiv prizor koji vam daje vjetar u leđa. Slutio sam da će moja prirodna usporenost uticati na presvlačenje u tranziciji, jer sam poznat po tome da često kasnim u nekim životnim situacijama, no presvukao sam se brže nego sto sam mogao da zamislim. Plivanje sam završio za 33 minuta i bio sam zadovoljan.

Vožnja bicikla

U momentu kad sam sjeo na biciklo, adrenalin je počeo da obavlja svoju ulogu. Vozio sam tempom mnogo bržim od planiranog. Kad god sam pogledao u sat, pokazivao je brzinu veću od planirane. Pretekao sam mnogo takmičara koji su imali daleko bolja bicikla od mog. Takmičar iz Slovenije u jednom momentu pokazivao mi je nešto rukom i bez mnogo premišljanja pobjegao sam udesno da bih neometano nastavio trku.

Vrijeme je bilo vedro, a ruta prijatna. Mahom sam preticao ljude do četrdesetog kilometra i onda kreće „danak neiskustvu“. Ja nisam bio spreman da tim tempom vozim devedeset kilometara. U jednom momentu kad je tempo počeo da mi opada, našao sam se u grupi od desetak takmičara. Kako je vožnja uz zavjertinu zabranjena, primijetio sam da je neko od nas dobio žuti karton. Nisam imao pojma jesam li ja ili neko drugi, no nastavio sam. Kasnije se ispostavilo da ipak nisam.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ružnija strana svake trke su definitivno pehovi i povrede. Vidio sam par padova sa bicikla, koji nisu bili nimalo prijatni. Kad plivate ili trčite možete da zakažete samo vi, no sa biciklom je stvar drugačija. Ja i ono smo jedno i imamo isti cilj. Ako ono zakaže, sve pada u vodu. Takmičar koji je pao pri prvom okretu klizao je dva metra po asfaltu dok je biciklo padalo na drugu stranu. U tim momentima nemate misli, sem da pomognete ukoliko je potrebno, no on je bio u redu i ja sam nastavio. Bilo mi je važno samo da i dalje okrećem pedale. Imao sam osam većih uspona i tako sam ih i brojao. Još jedan, još dva, još tri… Znao sam da kad odvozim poslednji biću bliži cilju nego ikad. Bio sam umoran, takav umor ne možete osjetiti na treninzima.

Zaliv je sijao u najljepšem sjaju. Dok sam čitao o tome da je ambijent važan, nisam pretjerano vjerovao. No, ta nevjerovatna ljepota ispred vas vam odvlači misli i na trenutke zaboravljate na primarnu „muku“. I sad mogu da zamislim kadrove osunčane Gospe od škrpjela, zvuk mojih točkova i beskrajno plavetnilo oko mene.

Vožnju sam privodio kraju, kad sam blizu druge tranzicije primijetio rulju od oko dvadesetak mojih navijača. To su ljudi sa kojima se družim i koji mi znače u životu kao i moja porodica. Nijedan takmičar nije imao takvu podršku. Približavao sam se, a njihova vika, navijanje, bodrenje prožimalo me je neopisivom srećom. Energija koju su mi dali riječima je neopisiva. Oni su u mene vjerovali i ja sam to znao. Na izlasku iz druge tranzicije, kad sam se pripremao za trčanje, primjećujem ih kako su formirali tunel od desetak metara. Prolazim kroz tunel, dok me oni tapšu po ramenima, navijaju i bodre me i količina energije koju mi daju poništava sav prethodni umor. Imao sam problema sa listovima, no u tim sam momentima na sve zaboravljao.

Trčanje

Počeo sam da trčim pun snage i elana, onako kako sam planirao da prvi kilometar završim za pet minuta. Već na drugom kilometru šok. Moje tijelo kao da je odbijalo poslušnost. Agonija je počela i nije planirala da se zaustavi. Trebao sam da trčim još devetnaest kilometara i moj mozak nije prihvatao da to ipak neću moći. Odjednom noge počinju da budu preteške, kreće da me boli list i borba sa samim sobom počinje.

Nebo je počelo da se oblači, i bukvalno je slutilo moje fizičko stanje. Simbolično, jezivi prizori su se otvarali ispred mene. Imao sam osjećaj da mi se planine podruguju, da je more jezivo i stravično. Bodrio sam se na razne načine. Prisjećao se priprema, mjeseci uloženog znoja i odricanja, no kriza nije prolazila. Svaki metar sam mislio da će presuditi da odustanem. Misao koja me vratila na trenutak bila je „dvadeset ljudi je došlo i vjeruje u tebe, a ti si počeo da sumnjaš“. Tako sam istrčao prvih deset kilometara. Pravi pakao tek tad počinje.

Najveća borba je borba sa samim sobom

Svaki takmičar koji završi ovu trku je pobjednik. To spoznate na putu do cilja. Takmičiš se sam protiv sebe, dok ostali takmičari u vašoj glavi ne postoje.
Trčao sam teškom mukom, no bio sam riješen da nastavim dokle god budem mogao.

Psihička kriza je popuštala, no povreda mog lista prijetila je krajem prije cilja. Slutio sam pucanju mišića i teškim grčevima. Nisam znao što sve može da me zadesi. Nekako sam mijenjao tehniku trčanja, no svaki korak bio je bolan. Počela je da pada kiša i moje raspoloženje bio je na samom dnu. Borio sam se sa svim svojim demonima, a kiša je poništavala svaku pozitivnu misao koju sam mogao da smislim.

Trčao sam. Trčao sam… Poslednjih šest kilometara ponavljao sam sebi, „još pola sata i slobodan si“. Nisam stao, ali borba sa samim sobom bila je neopisiva. U jednom momentu, kao da me nešto tjera da stanem, kao da me moli da prekinem agoniju, a u sledećem me tjera na trk.

Skupljajući poslednje atome iz premorenog tijela, uočavam cilj. Uočavam Uroša, čija mi nasmijana faca govori da sam uspio i uočavam da pali baklju. Čujem samo „bravo Niče, bravo, bre“, čujem volontere koji se oduševljavaju bakljom i spremam se da pređem ulicu. U tom momentu, pored mene kreće da trči brat Božidar koji pali novu baklju. Prilazim cilju i vidim crveni tepih. Baš onaj crveni tepih na kojem sam milion puta radio sklekove u svojoj mašti. Baš onaj crveni tepih koji mi je davao snagu tokom svih priprema. Onaj crveni tepih koji mi je obećavao najveću pobjedu nad samim sobom. Čujem svoje ljude kako vrište, kako oduševljeno skaču i vidim Filipa koji pali treću baklju pred cilj. Radim sklekove, koji su prešli u praksu na kraju svake trke i konačno moja noga staje na crveni tepih.

Ne postoji umor. Osjećam se, kao sam upravo ustao iz kreveta, kao da ništa nisam radio. Zaboravio sam na dva kilometra plivanja, na devedeset kilometara vožnje bicikla, na dvadeset kilometara trčanja, na sve. Ivana, moja sestra, stojala je na liniji tik iza cilja i znao sam da, kad se dokopam njenog zagrljaja, sve prestaje. Obično tu bude i Jovana, nego je ovih dana u poodmakloj trudnoći. Njen zagrljaj značio mi je više od ičega na svijetu. Nemjerljiv je.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Toliku dozu sreće, ispunjenosti i ponosa nisam kadar da objasnim. Emocije koje doživite na ovakvim trkama mjerljive su sa punom tribinom nekad na utakmicama. Moj motiv je bio da upoznam sebe, granice svoje izdržljivosti i mentalnu snagu.

Znao sam „da je to lako, bilo bi moguće svima“, i ja sa želio da spoznam jesam li svako ili ipak ne. Takmičio sam se sa pobjednicima i znao sam da to obećava da ću i sam to postati.

Ovaj Nikola Pavlović, nikad više neće biti isti. Bio sam sam sebi jedini protivnik, a svi ostali bili su moji saigrači i hvala im na tome. Svi ostali su bili sporedni i trebalo je pobijediti samo onog Nikolu od jutros koji ovakvu trku nije imao u iskustvu. Ovaj danas ima.

Pripremila: Jovana Šekularac

Želite reklamu na Portalu Crna Gora? Javite nam se!

Želite i Vi da pišete za Crnu Goru? Pridružite nam se!

Ostavite komentar