Зашто најмоћнија европска држава интервенцију западних сила у Сирији гледа са стране?

Иако њемачки политичари непрестано понављају да знају да се од Њемачке очекује више у Сирији, чини се да званични Берлин није склон да и војно стане уз западне савезнике и тако се одрекне улоге војног апстинента које се држи још од краја Другог свјетског рата.

Rezultat slika za немачкаИлустрација: ИН4С

Ангела Меркел, недавно изабрана на функцију њемачке канцеларке по четврти пут, прије пар дана је изјавила да подржава напад савезника на Сирију, назвавши га “потребним и примјереним“. Она је тада оцијенила да су напади које су извеле САД, Француска и Велика Британија против Асадове владе били демонстрација “међународне осуде употребе хемијског оружја и упозорење сиријској влади да га више не користи”, те да су тиме “преузели одговорност у оквиру својих улога сталних чланица Савјета безбједности Уједињених нација”.

Rezultat slika za ангела меркелАнгела Меркел (Фото: Стандард)

Ипак, Меркел је неколико дана прије ове изјаве саопштила да Њемачка неће учествовати у таквим акцијама. Ово није ништа чудно јер је познато да већ дуго времена у Берлину превладава суздржаност када је у питању њемачки војни ангажман у кризним подручјима.

За то постоји више разлога.

Њемачка је једна од најважнијих индустријских земаља свијета, чврсто интегрисана у НАТО, Европску унију и заједницу вриједности западних земаља. Економски најјача земља Европске уније, војно гледано је, међутим, веома суздржана. То показују статистички подаци. Наиме, у деветнаест страних војних мисија, од Авганистана до Малија, тренутно активно учествује око 4.000 њемачких војника, при чему се они ријетко налазе на првој линији фронта. Заправо, они најчешће сједе у авионима који обављају извиђачке летове (као у случају борби против тзв. Исламске државе у Сирији и Ираку) или војно обучавају савезничке групе (попут Курда на сјеверу Ирака).

Иако њемачки политичари непрестано понављају да знају да се од Њемачке очекује више у Сирији, чини се да званични Берлин није склон да и војно стане уз западне савезнике и тако се одрекне улоге војног апстинента које се држи још од краја Другог свјетског рата.

Утицајни њемачки лист “Дојче Веле“ пише како на овакав став њемачких лидера умногоме утичу историјски разлози. Наиме, након слома Хитлеровог Трећег рајха и пада националсоцијализма, те настанка Савезне Републике Њемачке, 1955. године формирана је и нова њемачка војска – Бундесwехр. Исте године Њемачка је постала чланица Сјеверноатлантског савеза. У том војном савезу њемачки војници деценијама су били концентрисани само на одбрану унутрашњих граница.

Rezultat slika za nemačka vojskaЊемачка војска (Фото: Инфомедиа Балкан)

Њемачка, подијељена на источни и западни дио, дуго је била у средишту Хладног рата, полигон за одмјеравање снага суперсила Америке и СССР-а. Нешто касније, седамдесетих година прошлог вијека, за вријеме канцелара Вилија Бранта, иницирала је промјене: политиком отопљавања односа с бившим Совјетским Савезом, успостављањем контаката, оријентацијом на дијалог и уговоре, а не на оружје. Из тог доба, сматрају многи, датира посебан однос према Совјетском Савезу, односно Русији.

Русија, земља која је у рату против нацистичке Њемачке имала највише жртава – више од 26 милиона, до данас у главама многих њемачких политичара има специјалну улогу. Због тога, након руске анексије Крима, они су се залагали за приближавање  руском предсједнику Владимиру Путину, иако су претходно подржали санкције против Москве. Један од њих био је и Зигмар Габријел, бивши њемачки министар спољњих послова, који се, у вријеме одласка с функције, снажно залагао да се санкције Русији ублаже.

Rezultat slika za меркел и путин

Меркел и Путин (Скy Неwc)

Након уједињења 1990. године, Њемачка се укључила у војне ангажмане у иностранству. Међутим, тај нови моменат изазвао је бројне и жучне дебате у земљи, а нарочито у вријеме интервенције Запада на Косову, која је била међународноправно спорна. Највећи послијератни ангажман њемачких војника услиједио је након терористичких напада у САД 11. септембра 2001. године – у Авганистану, али и он је био праћен великим противљењем њемачке јавности.

Иначе, по законима Њемачке, за сваку војну мисију влада мора добити зелено свјетло од Бундестага, јер Бундесwехр је војска парламента. “Њемачка може војно помоћи само ако добије мандат Савјета безбједности УН-а и одобрење Бундестага”, рекао је за „Дојче Веле“ стручњак за спољњу политику Ролф Митзеницх, додајући да је тако и у случају евентуалног ангажмана у Сирији.

О расположењу њемачке јавности према међународним ангажманима војске најбоље говори један примјер. Наиме, на изборима 2002. године неочекивано је поново побиједио канцелар Герхард Шредер (СПД), иако је његова влада са Зеленима врло лоше пролазила у анкетама. По многима, разлог за то је било његово јасно и упорно одбијање учешћа Њемачке у походу на Ирак, чиме је погодио расположење њемачког народа.

Rezultat slika za немачка избориИзбори у Њемачкој ( Фото: Блиц)

Шефица тада опозиционе Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), Ангела Меркел, изјаснила се за њемачко учествовање у војној мисији у Ираку. Многи сматрају да је то кључни разлог због кога није још тада дошла на власт, а она такву грешку, свакако, неће поновити. Да би требало да се држи таквог става вјероватно јој говори и најновије истраживање спроведено у Њемачкој, које показује да се око 60 посто Њемаца противи ширењу војних ангажмана у иностранству.

Пише: Марија Радиновић



Желите рекламу на Порталу Црна Гора? Јавите нам се!

Желите и Ви да пишете за Црну Гору? Придружите нам се!

Ostavite komentar