Лажу те. Све су измислили.

„Једном кад одеш из Црне Горе продисаћеш“, – говорили су ми сви који су отишли.
Ја сам у Црној Гори дисала, чињело ми се боље, него на било којем другом мјесту на свијету. Заблуда.

У главном граду Данске сунчано и топло. Шкрипа мојих кофера подсјећа да сам се одважила на „одвајање“ од вјечне нам наше и чекам прве назнаке о „бољем животу“.
Чекала сам тако неколико мјесеци, док нисам пожељала да опет пишем о својој земљи. Не сјећам се тренутка, знам да је било кишно септембарско јутро и да ме мирис свјеже покошене траве вратио у нека давна љета, горе у планинске врхове изнад Подгорице, изнад свијета и изнад бога.
Клепетање неке непознате птице зазвуча ми познато а дјечија граја у дворишту блиско.

Само сам на тренутак пожељела мирис црне куване кафе, коју овдје не пију, шапутање комшинице са првог спрата док оговара Ољу и мајкин смијех.
Покушавала сам да оживим неке троме разлоге из прошлости који би измамили носталгију но нисам успијевала. Није прошло довољно времена за недостајање, мислила сам се, док се небо изнад Копенхагена двоумило и разливало.

Исто је плаво, помислих иронично. Лагали су нас око свега, све су измислили. Нисмо ни посебни, нити се једино ми дружимо истински. Нисмо ни топли ни срдачни, нисмо ништа од онога што су говорили нама који смо вјечно остајали.

Једна прелијепа млада мајка управо је спуштала своју ћерку са бицикла, пажљиво као да је јаје па сваког часа може да се поломи. У Данској мајке имају најкраће радно вријеме у Европи и највеће плате. Дјецу им финансира држава. Ова мајка, попут већине жена овдје, треба само њежно да спусти дјевојчицу са бицкла. Нема неких већих брига. Зато је свјежа, насмијана и срећна. Без шминке, витка и дуге плаве косе, весело јој шапуће нешто-док је дјевојчица задивљено посматра.

Сјетила сам се моје мајке, која је рано остала удовица и морала да ради седам послова да би могла да подигне мене и брата. Не сјећам се сунчаних дана и вожње бициклом. Не сјећам се њене безбрижности током мог одрастања. Не сјећам се да је била млада.

Неколико недеља по мом доласку, примијетила сам на улицама много више људи него што је уобичајено. Примијетила сам да се око нечега буне. Овдје се плате примају последњег дана у мјесецу, но била је недеља и плате су касниле један дан. Град је био узурпиран. Примили су плате у понедељак са надокнадом кашњења. Уз извињење банака. Уз медијску пропраћеност и срамоћење државе.

Ја сам у Црној Гори почела да радим чим сам завршила средњу школу. Деценију су ме убјеђивали да имам неописиву срећу јер сам плату примала редовно. Да сам боговски привилегована што сам осигурана. Да сам небеска миљеница што могу себи да плаћам студије. Да нигдје небо није плаво као изнад Црне Горе.

Лагали су нас око свега, све су измислили.

Овдје сви пензионери возе бицикла. Бакице су им дотјеране, свјеже и виталне. Дједови носе шарене букете и шешире од шида. Њихова су дјеца са пунољетством добила станове, послове и штедне фондове. Они су, радећи цијелог живота стекли богаство и несметану старост.
Сјетих се мог дједа, који је цијели вијек радио у „Југопромету“ и зарадио пензију од сто педесет еура мјесечно. Баби је, сад кад дједа више нема припало право на коришћење. Око стотинак еура мјесечно плаћа само рачуне. Никад није изашла из државе, јер су је лагали. Лагали су је око свега, све су измислили. Да јој Мило даје пензију јер је добар, да је велика срећа јер су пензије сигурне, да је привилегована.

Мој момак је овдје дошао да игра фудбал. У Црној Гори, иако се водио као професионали спортиста потписивао је само аматерске уговоре. Кад сам се заљубила у њега, мој најбољи друг ми је рекао: „Са фудбалером да излазиш? То нису фудбалери то су узалудери, то ништа у животу не ради па је као спортиста“. Све су нас лагали. Да је спорт узалудан и да се од снова не живи. Да је најбоље да ти жучна кеса прсне у некој задимљеној канцералији радећи доживотно за пензију којом ћеш плаћати рачуне. Да се само „преко везе“ успијева. Да ти требају „јака леђа“ чега се год латиш. Да си божији миљеник ако радиш за нечијег татиног сина и отвараш му врата од бијесног аута са факултетском дипломом.
Да ти треба партијска чланска карта ако мислиш да одвојиш времена и новца за љетовање. Да треба да частиш доктора кад ти порађа жену, јер може да умре. Да се полицајцима тутне десет еура кад те мртвог пјаног сачекају из града. Све су нас лагали. Све су измислили.

„Једном кад одеш из Црне Горе продисаћеш“, -говорили су ми сви који су отишли.
Ја сам дисала сасвим добро, мислила сам, имала сам све што су имали остали.
Једино, нисам смјела да вјерујем да могу постата богата од писања. Нисам смјела да се надам плаћеном боловању. Нисам смјела да будем ни трудна ни болесна. Нисам могла да студирам књижевност јер ће ми рачуне плаћати студије права. Лагали су ме, све су измислили.

У краљевини Данској краљица бициклом иде на пијацу. Пазарним данима, без пратње и хистерије. Нико је не познаје, нико је не погледа. Нико не зна ко води државу јер живе своје срећне животе. Краљица нема ништа, све припада држави и народу. Краљица није држава. Кога брига што је краљица?

Они нас лажу. Лагали су нас да треба да пристајемо и ћутимо. Просипали су страх и панику кад год смо се сјетили да можда нисмо робље. Они не постоје ако смо срећни својим животима. Зато нисмо. Никад нас неће пустити да будемо-јер они неће бити важни и велики.
Кад год се сјетимо да смо гладни они ће наћи неког лудака који пријети предсједнику, да нам нахране ум. Пристајемо. Кад год помислимо да нешто није у реду и да трулимо, они ће измислити параде поноса да нас замајавају. Пристајемо. Кад год умре неко болесно и гладно дијете они ће спремити „државни удар“. Пристајемо! Они нас лажу. Све су измислили.

Понекад ми фали мирис дуња у јесењи сутон. Понекад ме киша врати на подгоричке калдрме и испуцале цесте. Понекад ми замирише вјетар са Мораче и чујем смијех. Но није прошло довољно за недостајање. Нисам се још увијек сјетила ничега за чим бих могла да жалим. И дишем, пуним плућима из стомака. Смијем се чешће. Замишљам дјевојчицу коју спуштам са бицикла, пажљиво као да је јаје. Шапућем јој… да је рођена срећна.

Јована Шекуларац