БОЖАНСKИ СЈАЈ БУKОВЕ ПОЉАНЕ

Прије 104. године, Михаило Зечевић из Врањештице, бјеласичког села, испод Kључа, из колашинског округа, уснио је чудан сан! А у сну му се појавио непознати човјек који му је рекао да треба да копа на својем имању, на Буковој Пољани, на удаљености тридесетдва метра од извора, а у правцу Kомова. Најприје је Михаило сан схватио само као сан; међутим, кад му се тај човјек појавио у сновима више пута, све исто говорећи, латио се мотике и крампа и започео је, наравно, под окриљем ноћи, да на том мјесту и копа. Никад није утврђено шта је и ископао, а остала је прича да је, између осталог, пронашао три златна крста и да их је поклонио једном нашем староставном манастиру. Послије тога Михаило се сасвим промијенио у понашању, постао је богобојажљив, пустио је браду, говорећи да је на мјесту гдје је копао, у ствари, и темељ храма.

Фото: Милија Пајковић

Међутим, оно што је било очигледно и што није обавијено велом тајне, јесте чињеница да су Михаило и његова породица претрпјели разна злостављања, а између осталих и она од стране колашинских комита, јер су сви били убијеђени у то да је ископано велико благо и да је оно сакривено у кући. Наводне драгоцјености никада нијесу пронађене, а сам Михаило, као и његови потомци, нијесу затрпали ископину, него су је, чак, означавали сваке године буковом граном.

Да је Михаило Зечевић био у праву, показало се деведесет и четири године након његовог сна – наиме, кад су се становници тог краја, које је, итекако, копкала сва та прича, одлучили да на означеној ископини започну градњу цркве, наишли су, управо, на темеље неког старог храма! Сва прилика да се радило о остацима цркве пређашњег становништва, које је било поријеклом негдје од Бјелопавлића, а које је, због нечег, одигло са Букове Пољане 1803. године ка Беранама, односно Горњим Селима. Случај је хтио и да се изглед и темељ храма, одабран од стране чланова одбора за изградњу светилишта, подударао са оним пронађеним. А да ли су и ти пређашњи становници изградили цркву на темељу неког још старијег храма, остаје само да се нагађа.

Нова црква Лазарица, чија је градња започета 2009. године, посвећена Светом великомученику Виду и кнезу Лазару Великомученику, сија од 2013. на планинском пропланку, на Михаиловој ливади, на Буковој Пољани и око ње се на Видовдан сабирају житељи овог краја и њихови гости. Тако је било и овог јуна, а окупљање је и у част и у помен јунака који су изборили једну величанствену побједу против војске турске царевине. Наиме, једанаестог јуна 1877. године, Васојевићи, предвођени војводом Миљаном Вуковим Вешовићем, из тог и беранског краја, потпомогнути Морачанима, Ровчанима и јунацима поријеклом из старе Црне Горе, махом, припадницима Бучичко-виницког батаљона, а који су изабрали беранску долину за живот, упустили су се у битку са бројчано далеко надмоћнијим Турцима, као и знатно боље наоуружаним, на чијем је челу био војсковођа Мехмед Али паша. На пространству Букове Пољане остало је, према неким наводима, преко хиљаду погинулих Турака и њихових помагача, које је окупио Али бег Гусињски, али је, сва прилика, да је њихов број био још већи, док је погинуло педесет наших бораца.

Побједа тих јунака над тако бројном и добро наоружаном војском свјетски признате царевине, као и она, такође у јуну исте године у Морачи, одјекнула је надалеко и утицале су да на Берлинском конгресу Црна Гора добије самосталност.

Фото: Милија Пајковић

Овог љета, на Видовдан, испред цркве на Буковој Пољани, у чију су Часну трпезу уграђене мошти седамдесет Светих превлачких мученика, који су страдали средином петнаестог вијека на мјесту гдје је Свети Сава установио сједиште Зетске епископије, опет су оживјеле неугасле успомене на славну прошлост.

Послије литургије одржан је народни сабор, уз трпезу, постављену на темељу будућег дома и конака, а и надметање у народном вишебоју, уз учешће младих нараштаја, али и оних старијих. Скуп, чији је домаћин био Рајо Ђукић из Врањештице са породицом, протекао је достојанствено, уз бесједе и богоугодне разговоре, уз жељу да се дружење настави и за вријеме осталих празника. Вриједни домаћини су нагласили да ће се увијек нешто радити и дотјеривати на том светом мјесту.

Међутим, и поред свега, остаје опор утисак, који намеће питање – шта је то држава учинила да означи и отргне један овако значајан ратни подвиг од заборава? Зар треба да се забораве славне битке и бојеви, широм Црне Горе? Да није било величанствене побједе на Буковој пољани, шта би се даље збило са овим крајоликом, његовим становницима, али и Црном Гором, на чији су средишни дио кренуле бројне турске војске, сакупљене са разних страна, да је, коначно, затру и потру?

Фото: Милија Пајковић

Зашто неко из власти не одријеши ћесу и, кад су већ њихови претходници, истог начина размишљања, уништили село, а самим тим и развој овог дијела бјеласичког масива, који је требао да живи од туризма, производње хране, од сточарства и пољопривреде, зашто, барем, не асфалтира тих пет-шест километара од подножја Бара Kраљских и Врањештице до равне и прелијепе Букове Пољане, до цркве и саборишта, до мјеста, које исијава божанским сјајем, као и кроз сама та насеља.

Изузетно гостопримни и срдачни житељи овог живописног дијела Црне Горе су то, свакако, и заслужили!

Милија Пајковић

Advertisements