Марко Миљанов је два пута био у Београду и оба пута ишао на позив Матице Српске и у Нови Сад. У Београду је стално био у друштву Црногораца, а посебно омладинаца који су се тамо школовали.
Неки од омладинаца покушали су да искористе утицај Марка Миљанова у своје политичке сврхе. За вријеме дугих разговора које је са њима водио покушали су да га наговоре да да неку изјаву у којој би Књаза Николу напао као тирјанина и насилника.
Нарочито је у томе слислу пише Симо Шобајић, био агресиван неки ђак из Ријечке нахије.
„Црна Гора није више оно што је некад – земља слободних, једнаких и равноправних пред богом и правдом – него феуд Господара-тирјанина кога сви слушају, и коме сви служе! Кад је тако, коме, онда, Црна Гора може бити домовина?!“, викао је он.
Марко га је стрпљиво слушао и најзад, кад му је био довољно досадио, прекорио га у присуству више од двадесет омладинаца:
„Било би паметно да умучиш, дијете. Ја нијесам крпа да перем туђу нечист. Тебе неко утуљује у главу зле мисли против Црне Горе која те одњивила и послала да се, ками, нечемо доброме научиш, па би ваљало да се држиш према њој ка према својој мајци. А и јест ти она мајка. Домовина је исто ка мајка.
А што се господара тиче, он је мене вријеђа, али… псовати га на вагану који ти неко даје, исто је ка и псовати домовину. Но, да оставимо господара. Он је чоек ка и ми, ка ја и ти, па и он може да погријеши, а да се на вријеме не исправи…
Али, домовина је вјечна и њу у срце морамо да носимо ако смо људи и ако смо прави њени синови.
Домовина може бити или усред срца или у потплаће обуће. Из срца се она не избачује лако, а ко је носи на потплаће, она се лиже са свакијем кораком и ишчили ка паучина. И кад се тако изгуби, ондар чоек постаје крдо.
Чувај се тога, дијете, ка живога огња. Чоек без домовине, или, што је исто, са осрамоћеном домовином, више и није чоек.“
