Marko Miljanov je dva puta bio u Beogradu i oba puta išao na poziv Matice Srpske i u Novi Sad. U Beogradu je stalno bio u društvu Crnogoraca, a posebno omladinaca koji su se tamo školovali.
Neki od omladinaca pokušali su da iskoriste uticaj Marka Miljanova u svoje političke svrhe. Za vrijeme dugih razgovora koje je sa njima vodio pokušali su da ga nagovore da da neku izjavu u kojoj bi Knjaza Nikolu napao kao tirjanina i nasilnika.
Naročito je u tome slislu piše Simo Šobajić, bio agresivan neki đak iz Riječke nahije.
„Crna Gora nije više ono što je nekad – zemlja slobodnih, jednakih i ravnopravnih pred bogom i pravdom – nego feud Gospodara-tirjanina koga svi slušaju, i kome svi služe! Kad je tako, kome, onda, Crna Gora može biti domovina?!“, vikao je on.
Marko ga je strpljivo slušao i najzad, kad mu je bio dovoljno dosadio, prekorio ga u prisustvu više od dvadeset omladinaca:
„Bilo bi pametno da umučiš, dijete. Ja nijesam krpa da perem tuđu nečist. Tebe neko utuljuje u glavu zle misli protiv Crne Gore koja te odnjivila i poslala da se, kami, nečemo dobrome naučiš, pa bi valjalo da se držiš prema njoj ka prema svojoj majci. A i jest ti ona majka. Domovina je isto ka majka.
A što se gospodara tiče, on je mene vrijeđa, ali… psovati ga na vaganu koji ti neko daje, isto je ka i psovati domovinu. No, da ostavimo gospodara. On je čoek ka i mi, ka ja i ti, pa i on može da pogriješi, a da se na vrijeme ne ispravi…
Ali, domovina je vječna i nju u srce moramo da nosimo ako smo ljudi i ako smo pravi njeni sinovi.
Domovina može biti ili usred srca ili u potplaće obuće. Iz srca se ona ne izbačuje lako, a ko je nosi na potplaće, ona se liže sa svakijem korakom i iščili ka paučina. I kad se tako izgubi, ondar čoek postaje krdo.
Čuvaj se toga, dijete, ka živoga ognja. Čoek bez domovine, ili, što je isto, sa osramoćenom domovinom, više i nije čoek.“
