Често знамо да се љутимо на западњаке и све остале критичаре када кажу и потенцирају то да смо ми Балканци још увијек само полудивљи народи, разједињени, посвађани, некултурни и недостојни тога да будемо примљени у развијену Европу, тј. свијет.
Још у 19. вијеку Ото фон Бизмарк, „гвоздени канцелар“ и ујединитељ Њемачке, о овим просторима је овако размишљао: „Балкан није вриједан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира.“
Када чујемо нешто такво, почињемо да се хвалимо и барјачимо нашим „успјесима“: економски раст је фантастичан, плате и пензије расту, отварамо и затварамо ЕУ преговарачка поглавља, примају нас свјетски званичници, ушли смо у НАТО, итд. Међутим, не знам чиме ових дана имамо да се похвалимо…
У Подгорици, главном граду Црне Горе, лидеру на Балкану у процесу придруживања Европској унији и чланици НАТО-а, прије пар дана умрла је двогодишња дјевојчица од посљедица дијабетеса. Заправо, Јелена Богавац (не заслужујемо ни име да јој поменемо) умрла је од глади и немаштине. Њена мајка није могла да јој обезбиједи потребне услове за живот; радила је као хигијеничарка за свега 150 еура мјесечно, подизала сама три кћерке, без присуства њиховог оца, скупљала новац за Јеленин инсулин на све могуће начине; искључивали су им струју због неплаћених рачуна, а држава није помогла у рјешавању ових проблема. Помоћ и подршку пружали су им једино Банка хране и народна кухиња при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, али то, нажалост, није било довољно. Исход је познат, тужан, претужан…
Велики Фјодор Достојевски једном је рекао: „Дјецу волите нарочито, јер она су безгрешна као анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увриједи дијете… Сви идеали свијета не вриједе сузе једног дјетета.“
Нажалост, нисмо имали на уму ове његове ријечи. Нисмо разимишљали на овај начин чим смо допустили да нам у 21. вијеку, у 2018. години, оде једна мала, безгрешна душа.
У Србији данима трају препуцавања између СПЦ, тј. митрополита црногорско-приморског Амфилохија и државног врха те земље. Патријарх Иринеј је стао на страну предсједника Србије Александра Вучића и оградио се од Амфилохија. У сјенци овог скандала су сви други проблеми. Чак и забране пјесама. И то ни мање ни више него чувеног кантаутора Ђорђа Балашевића. Његова нова пјесма „Дно дна“ узбуркала је духове у Србији. Наиме, он је одлучио да, послије више година, љубавне теме стави у други план и скрене пажњу јавности на друштвене проблеме. Популарни Ђоле тако пјева о „смраду са фарме пуштеном у парламент“, „протувама које су приграбиле власт“, „скупштинском хљебу без мотике“, итд. Оваква запажања не одговарају властима у Србији. Као посљедица тога, ова пјесма је забрањена на неким радио-станицама.
У Хрватској се десило нешто слично. Забрањен је филм редитеља Рајка Грлића „Устав Републике Хрватске“, у коме главну улогу тумачи прослављени српски глумац Небојша Глоговац. Филм говори о односу професора, који је радикални хрватски националиста ујутру, а ноћу хомосексуалац и трансвестит, и његовом сусједу Србину, коме он помаже да положи испит из познавања устава. И проблем није у улози, већ у томе што публика у Хрватској наводно не воли Глоговца зато што је прихватио да глуми четничког генерала Дражу Михаиловића у серији „Равна гора“ Радоша Бајића.
Да ли се то враћамо у доба нацизма, када су књиге неподобних, углавном јеврејских писаца, спаљиване јавно на трговима и улицама, или комунизма, Стаљина и Тита, у чије вријеме ниједна књига, филм или пјесма нису могли угледати свјетлост дана без претходне темељне и опсежне контроле и провјере, тачније цензуре?! Или, можда је боље питање: Да ли смо икада изашли из тих времена? Да ли смо еволуирали из таквих, сурових, бруталних система у бољи, праведнији, успјешнији, људскији – онај демократски? Или је нешто друго у питању…
Чини се да смо, заправо, исти као они, да користимо исте методе и алатке, али само данас то умијемо боље да представимо, прикријемо, нашминкамо. Дa ли је то демократија, тај циљ коме цијели свијет тежи, сан који сви желе да остваре?! Један од најпопуларнијих америчких предсједника, трагично преминули Џон Кенеди, једном је изјавио да незнање једног гласача у демократији нарушава безбједност свих. Људи у Србији и Хрватској, који забрањују филмове и музику, очигледно то не знају.
Македонија деценијама муку мучи са сусједима Грцима око имена земље, признавања… Изгледа да се рјешење коначно назире. Владе у Атини и Скопљу су се договориле да Македонија промијени име у Република Нова Македонија. Тако барем пишу медији. Језик ће се звати „савремени македонски“, а на грчком ће гласити „славомакедонски“. Држављанство ће се на страним језицима звати „новомакедонско“, а црква Нова македонска православна црква“, осим на грчком, на којем ће звучати „Православна црква Нове Македоније“. Македонци, настањени у Грчкој, зваће се Македонци на грчком, а на осталим језицима „грчки Македонци“. Све ово претходи најављеним скуповима на сјеверу Грчке, на којима би се исказало противљење постизању било каквог компромиса који би значио употребу имена Македонија. Дакле, двије земље деценијама бију битке око питања које у цивилизованом свијету, какав би требало овај наш да буде, не би смјело да представља проблем. Ваља поменути да је једна од ових земаља већ деценијама чланица и Европске уније и НАТО-а.
Tу су и стални проблеми у Албанији и на Косову. О спору Србија-Косово не треба ни причати. Што се тиче Албаније, из године у годину се понављају приче о пројектима уједињења свих Албанаца, стварању велике Албаније и сл. Сусједне земље су често указивале на такве аспирације Албанаца у самој Албанији, али и оних на Косову. Симптоматично је да косовска Влада већ дуже вријеме не успијева да натјера парламент да ратификује споразум о демаркацији границе са Црном Гором, а да бројни тамошњи политичари и јавни дјелатници истичу како дио црногорске територије, заправо, припада Косову. Чини се да „добри међусусједски односи“ и нису баш тако добри.
Ово су питања тзв. високе политике о којима, по мишљењу политичара, народ не треба да размишља. Међутим, код нас и у свим земљама на планети, све је политика – од цијене хљеба, коју сте јутрос платили, до евентуалне објаве рата било коме. Због тога, важно је рећи да нисмо овце за шишање! Имамо право да се интересујемо за све појаве и догађаје у друштву у којем живимо, да питамо, знамо и одлучујемо!
То су све проблеми „малог човјека“. Статистика је неумољива и страшна, али крајње прецизна. Она указује на то да све више људи на Балкану умире од глади, немаштине, неодговарајућих животних услова, болести које би требало да се лијече лако и једноставно… Један од примјера смо већ поменули. Осим тога, све је виша стопа убистава због дугова, наријешених имовинских односа, криминала, као и самоубистава, посебно међу младима, чак и тинејџерима.
Шта се то дешава са нама? Да ли смо увијек били такви или су нас мука и јад довели до свега овога? Да ли владе раде довољно да спријече овакве догађаје, да ли брину о здрављу својих грађана, о благостању, повећању запослености, стимулисању младих да постижу боље резултате на пољу образовања и рада, како би тиме себи осигурали бољи живот?
Све су то питања која траже одговоре и које неко треба да дâ.
Вакат је.
Пише: Марија Радиновић
