Дјевојачка соба моје мајке

“Сваког чуда три дана доста”, знала је да каже Савета на недељном ручку док је још могла да хода и да га спрема.

Rezultat slika za тито и омладина

Деда је радио у продавници “Југопоромета” и одатле је добављао све потрепштине за његову породицу, док баба није појма имала ни колико што кошта нити је то занимало. Чињело се да су жене у оно вријеме биле мање заинтересоване за све и свашта, но ја мислим да је то због тога што су биле срећније. То Титово вријеме деда је описивао лагодним за живљење и “рајским”. Не зато што је имао много новца, него јер је са мало новца могао лагодно да живи. Могао је издржава седморочлану породицу са платом из продавнице, да направи кућу у граду и викендицу на Веруши у којој сам одрастала и да понекад скупи за море.

Деда је био комуниста и заговорник свега што се томе приписује. Иконе и кандило никако нису биле дозвољене, но знам да је баба пекла погачу за Божић и да се он томе празнику веселио. Ваљда јер су спокојно живјели, радикалне идеје нису биле искључиве као данас.

У дјевојачкој соби моје мајке поред златних везених гоблена, хекланих рукотворина, пресованог јоргована и старих плоча Мајкла Џексона и Лепе Брене пронашла сам Титову слику.

Нисам разумијевала зашто би мајка као дјевојка уопште имала слику неког предсједника, но објашњено ми је да се то у “част Титу” тако морало. У част Титу полагала је заклетву у последњој генерацији Титових пионира и носила штафету на отварању неке пруге која је дан данас таква каква је била онда кад се направила.

Пронашла сам дневнике, записе из времена толико другачијег од мог, да сам на тренутке осјећала завист. Црно-бијеле фотографије и портрете неких непознатих људи чији су се погледи знатижељно смијали и позивали на смијех. Креденац од зелене тиковине који је деда правио сам и даље мирише на његове руке, а грамафон као стари мистични посматрач подругује се мом “паметном телефону”. “Тад се знало”, размишљам, посматрајући грамафон, “тад се знало чије је што, и ко што треба да ради”. Писаћа машина “мерцедес” марке на ћириличном писму подсјећа ме да сам љубав за слова наслиједила као прћију. Дрвене ролетне спавају.

Вољела сам да слушам дедине приче из војске, касније из момковања по Брскуту, о удварању дјевојкама са кучких корита и на крају о женидби са мојом бабом. Баба је родом са Убала и често је знала да се хвали тиме и руга се Брскуту, одакле је мој деда долазио на магарца једном мјесечно на некакве игранке. Мој је деда својој фамилији оставио у наслеђе неке кодексе који су дуго после њега виорили над његовом дјецом и женом. Баба је била пркосна својеглава и снажна жена, стуб наше породице и војсковођа док јој је деда чувао леђа и мислио о свему. Он је у тишини био ауторитет и оличење сигурности и снаге.

Након његове смрти,

Ја сам постала “унука оног комуњаре” ни крива ни дужна, након што се распала држава и њоме се као бијесни пси разбјежали неки великани коју су били јако гладни и који су отимали и раскубали све што се пред њима нашло. Од једном су сви морали да се крсте, да се изјашњавају око вјера и нација, око “наших” и “њихових” око свега што је дјетињство моје мајке чувало безбрижним и слободноумним.

Моја мајка дан-данас не умије да се прекрсти, нити иде у цркву. Ја сам ишла понекад на неке церемоније вјенчања и дивила се раскошним призорима и скупим просторијама које су требале да служе сиромашнима у утврђивању вјере. Никад нисам повјеровала да се Бог налази на таквим накинђуреним мјестима у сјају, окован златом и устоличен, рађе сам мислила да је и он попут мене био обичан човјек који је имао другачију судбину.

Дјетињство моје мајке, умногоме разликовало се од мога. Разноразне приче из тога времена дјелују ми нестварно и бајковито. Људи су у међувремену постали робови и ако су се борили за све супротно.

Жене су се тад бориле за равноправност, јер је то изгледало као идеал будућности, но њима је та обећана будућност стигла прекасно, а нама не изгледа као нешто за што се било ко икад борио.

Мајка каже да су у “њено вријеме” студенти штрајковали из бунта, синдикати заступали обичне раднике који су били цијењени и од којих је зависио опстанак. У њеној обећаној будућности прије пар дана је био протест због цијена горива. Требало је зауставити ауто гдје год се задесиш, но ријетко се ко сјетио. Њих пар који јесу, засметали су осталима, па су мјесто протеста избијали међусобни сукоби истих страна.

“Сваког чуда три дана доста”, рекла је баба једном, на недељном ручку кад су утихнули гласови обичних људи.

Неке мајке су штрајковале због одузетих стечених права, док су их друге критиковале, прозивале и исмијавале.

У обећаној будућности моје мајке нема ничега од обећаног. Нема умјетности иако има сјајних умјетника. Нема спорта иако има вансеријских спортиста. Нема музике, филма, школства здравства.

Будућност можда није блистава али је модерна. Безбрижност је замијењена јурњавом за преживљавањем, а ропство је узнапредовало до непојмљивих граница. Борба је битна кад има циљ, борба за суноврат је изгубљена визија.

Можда ми кроз приче моје мајке њено дјетињство дјелује бајковито, па ми записи из њених дневника не могу приказати праву слику. Можда ми због тога њихове љубави онда, дјелују стварније него ове данас и само можда, не могу да се успоређујем кад не знам.

Идилична времена не постоје, знам, но оно вријеме је макар обећавало. Кад имате у што да вјерујете то је исто као као живите идилу.

Мој колега је свог седмогодишњег сина уписао на фудбал. Рекао му је “не надај се будућности од тога”.

-Зашто? Упитах, затечена, тужна и знатижељна. Како да се не нада своме сну?
-Нећу да се разочара. Нећу да мисли да се од снова живи. Нема он богатог оца да га гура, мора сам.

ФОТО: Јована Шекуларац

Ја сам живјела. Читаво дјетињство. Како се седмогодишњаку објашњава да су му снови осуђени на пропаст, кад он сад једино што зна је да сања? И зашто? Јер смо постали такви људи. Робови. Унапријед припремљени на трпљење и пораз. Унапријед научени на ћутање без бунта, на слушање без поговора и на јурњаву без циља.

“Сваког чуда три дана доста”, знала је да каже Савета, но чудо овог времена не планира да прође.

Можда, ако би дјеци говорили да су предодређена за велике ствари и пустили их да сањају наши снови не би били безначајни.

Можда је у будућности наше дјеце наша одговорност, иста она којој се надала моја мајка.

Везени столњаци, папирићи од боја, шарене тапете и под од јасена у дјевојачкој соби моје мајке и даље слуте на радост. Дрвени регали чувају мирисе давнина, а ја као уљез скупљам записе и шуњам се по нечему давном, што се заборавило и што се неће вратити.

Јована Шекуларац

Advertisements