Друга страна медаље

Ових дана док се спремамо за обиљежавање једног од најрадоснијих хришћанских празника, обично желимо да будемо добри, хумани, чистих мисли и дјела. Одлучила сам, да нас подсјетим да међу нама има оних људи који су добри сваког дана. Чија је мисија да несебично и пожртвовано помажу другим људима којима је наша помоћ неопходна не тражићи ништа за узврат. Сваки човјек који помогне другоме у невољи је велики човјек, а онај који то ради годинама заслужује много-а опет не захтијева ништа. Разговарати са њом било је лако, природно и спонтано, као са свим људима великог срца а она, као да је несвјесна добра које чини, насмијана и причљива, испричала ми је своју причу.

Госпођа Марина Медојевић, оснивачица и предсједница невладине организације „Банка хране“ на мојих пар питања, одговорила је следеће.

Кад сте и на који начин почели са хуманитарним радом? Што сте очекивали на почетку а како то изгледа данас?

У марту, давне 2010. године ја и двадесетак људи смо се окупили како би пронашли начин да помогнемо људима у стању социјалне потребе. Регистровали смо се 30. марта под називом: „Хуманитарна фондација, Банка хране Црне Горе“, и закорачили путем хуманости.

Мене су предложили за предсједницу јер су знали да сам емпатична и веома одговорна особа. Уосталом, била сам међу ријеткима која се, иако дипломирани економиста по струци, налазила на бироу рада преко двадесет и пет година.

Сматрали су да ћу бити најпреданија оваквом задатку, а остали су се укључивали како су и колико могли, или имали потребу за оваквим видом активности. До душе, разумјели су моју потребу да будем од користи што је можда и једна од мојих доминантнијих особина.

Кад смо почели, очекивали смо се само онај лијепи моменат из хуманитарног рада, жељели смо да помогнемо људима спорадичним акцијама и позитивним импулсима које такав рад може да донесе. Очекивали смо насмијана лица услијед пружене помоћи и личну сатисфакцију због учињеног. Но истина је била много суровија.

Ми, заправо, нисмо имали идеју у што се упуштамо. Сакупљање намирница и хигијенских средстава није био ни први корак онога што нас је сачекало. Чињеница да у нашој земљи постоји фрапантан број људи који немају основних услова за голу егзистенцију, сваког „нормалног“ би одговорио од овакве идеје. Но, ја сам жељела да будем оптимистична, јер сам цијелим својим бићем вјеровала у оно чему сам се била запутила.

Првих година сарађивали смо са свим Центрима за социјални рад у нашој држави. Сматрали смо да је то исправан пут и да ћемо тако помоћи најширем кругу угрожених. Потписали смо Споразуме о сарадњи са Министарством рада и социјалног старања које је тада предводио господин Нумановић. Недуго након тога потписали смо и споразум са Министарством пољопривреде на чијем је челу био господин Тарзан Милошевић.

Све ово, биле су препоруке Европској федерацији Банака хране. Они су нам (неуобичајено) након годину од кад смо постали најуспјешнија Банка хране по донацијама у односу на број становника, платили закуп за канцеларију и магацин (у трајању од годину дана) сматрајући да ће на тај начин бити примјер држави и друштву, како би и они требали подржати овакву организацију.

Нису били у праву.

Ми смо неко вријеме сарадјивали са Центрима за социјални рад широм Црне Горе, но након извјесног времена показало се да нам критеријуми за одабир породица а ни мотив помагања нису исти.

Са муком смо, и великим ангажманима долазили до намирница и хигијенских средстава а Центри за социјални рад су по својом критеријумима бирали кога ће позвати да узму ту нашу помоћ.

Волонтери су били у прилици да на подјелама испред Центара за социјални рад, виде разне аномалије система при одабиру породица и расподјеле помоћи.

У задњој подјели при сарадњи са Министарством рада, која је органозивана у више градова, а за чију нам је регуларност својим ауторитером како нам је и сам казао, гарантовао директор директората господин Горан Кушевија, дошло је до великих пропуста. Од наших волонтера тражили су извјештаје, како би се наводно санкционисали запослени а и они који су (иако не сиромашни) добили нашу помоћ. (Ми имамо све те мејлове.)

Волонтери су описали пропусте али нису хтјели да дају имена људи јер су сматрали да то није њихова обавеза.

Након тога смо прекинули сарадњу са господином Кушевијом везано за подјелу донација, међутим наставили смо да обавјештавмо и њега и остале у систему о проблемима породица. На велику жалост ријетко је када била нека озбиљнија помоћ породицама, осим мале једнократне помоћи.

Банка хране и ја лично смо се сасвим неочекивано нашли у огромним проблемима.
Ми смо жељели да помажемо и да са том активношћу добијамо позитивне вибрације, да своје животе учинимо бољима-помажући, али добили смо нешто сасвим друго.

Каква је стварна слика социјално угрожених породица у Црној Гори? Да ли су сиромашни само они који примају социјалну помоћ?

Стално се сусријећемо са људима на ивици егзистенције за које друштво не мари.

Да бисте добили социјалну помоћ потребно је да немате буквално ништа да би добили практично ништа.

Најчешће они који су корисници социјалне помоћи, (а Министрар Пуришић је рекао да их има око 52.000) након што добију ту смијешно малу помоћ (од 63 до 130€) остану практично без ње.

Плате стан, у најбољем случају ако могу и струју и остану без иједног еура. Ако нису корисници Народне кухиње они су буквално гладни. Они морају, како им се савјетује у Центрима за социјални рад да се сналазе. Како се снаћи и прехранити мјесец дана је загонетка. Њих практично институције упућују на црно тржиште а поред ризика, ни ту нема довољно радних мјеста. Ако их неко „откуца“ да раде на црно губе социјалу.

Оно што посебно брине је што је Црна Гора добила озбиљну финансијску помоћ да уведе социјалне картоне како би свака злоупотреба била онемогућена.

На жалост то није учињено и ми немамо праву социјалну слику угрожених породица.
Не знамо ко је стварно гладан у Црној Гори. Можда и знамо али жмуримо. Шта је права истина нећемо сазнати од надлежних јер ту се изгледа крије велики потенцијал за политичке калкулације и злоупотребе.

Новца за социјалу има али се он не користи за оне којима је заиста намијењен.
Примјера, како функционери добијају новац намијењен социјали, имамо на претек.
Имамо и примјере промјене намјене средстава намијењеног социјали како би се рјешавале неке друге ствари, рецимо стамбена питања запослених.

Много људи који тешко живе налазимо и међу незапосленима, расељеним лицима, пензионерима, самохраним мајкама, вишечланим породицама, кредитно задуженима. Често и оних који су у зони транзиције – који су евидентирани као запослени а плату не примају. Озбиљан проблем имају и лица са инвалидитетом као и припадници РЕА популације.

Социјалне продавнице, потенцијал који има држава када је у питању бацање хране (на пољу, маркетима, увозу, хотелима..) су једни од начина умањења сиромаштва.

Обезбеђивање социјалних станова, књига и школског прибора за дјецу из угрожених породица до стицања првог звања је неминовност. Ужина у школи као и превоз до школе је без алтернативе за земљу која хоће да превентивно дјелује на сиромаштво дјеце.

Сва дјеца из социјално угрожених породица морају добити од државе дјечији додатак који мора бити прилагођен њиховим потребама. Сада га примају само корисници социјалне помоћи и то за максимално троје дјеце и износи неприхватљивих 24€ по дјетету.

Како би сиромаштво било смањено морају се људи који су у стању социјалне потребе запошљавати, за шта морају постајати посебни програми стимулисања послодаваца. Потенцијал за смањење сиромаштва лежи у увођењу прогресивног опорезивања пореза на плату и пореза на добит фирмама. Такође, ту је и наплата пореског дуга као и смањење огромних плата и других примања јавним функционерима.

Ја као дипломирани економста и као хуман човјек уочавам да је неравноправност оно што обиљежава нашу збиљу. Наша држава ради све да онима који имају капитал олакша и обезбиједи разне бенифиције и пореске олакшице док на другој страни малом, обичном човјеку товари све и свашта (акцизе, порезе, одрживе изворе енергије и сл).

Држава социјалне правде у Црној Гори не функционише, иако стоји у првом члану нашег устава.

Банка хране упркос томе што нема канцеларију, магацин, ауто, новац – функционише пуних девет година.

Тешко је објаснити како ми не можемо добити ниједан гарант како би могли имати елементане услове за рад.
Но биће да су разлози исти као и за моје дугогодишње битиствовање на Бироу рада у Подгорици.

Имате ли информацију о томе колико породица данас у Црној Гори опстаје уз помоћ Банке хране?

Банка хране Црне Горе је помогла преко 19.500 породица у земљи. Како су то углавном вишечлане породице, долазимо до фрапантне цифре од преко деведесет хиљада људи којима смо помогли а који тешко живе. Ми смо створили мрежу добра у Црној Гори тако да скоро па са сигурношћу могу да кажем да су, скоро па све ове породице од хуманих људи и друштвено одговорних компанија добиле још много помоћи након што смо им ми помогли (гардероба, обућа, храна, намјештај, плаћена ужина у школи, излети, књиге, школски прибор, новац).

Оно што је лоше је то што се константно јављају нове породице које моле за помоћ док ми тешко да се можемо по неколико пута враћати на исту, а реално имало би потребе за тим.

На који начин се може приступити решавању узрока сиромаштва а не последице?

Ми углавном помажемо са основним животним намирницама и хигијенским средствима. Након што се упознајемо са проблемима породица, упознајемо и њих међусобно па уколико су им рецимо дјеца сличног узраста ту помагање траје годинама, у смислу размјене гардеробе, књига и сл.

С времена на вријеме нашим акцијама се прикључе и друштвено одговорне компаније и онда то поприма озбиљне размјере помагања.

Данас нису сиромашни само корисници социјалне помоћи већ и много једнородитељских породица, много пензионера и запослених са минималним
примањима. Послови углавном нису сигурни и добро плаћени. Међу сиромашнима је много вишечланих породица као и оних који су кредитно задужени у шта држава нема евиденцију. Жртве транзиције које се евиндентирају као запослени су у незавидном положају и не чини се ништа да им се помогне.

Дјечје сиромаштво попримило је озбиљне размјере па тако чак и МОНСТАТ открива да 40% дјеце живи у ризику од сиромаштва. Шта ми чинимо, као држава, да не дозволимо да данашња сиромашна дјеца сјутра не буду сиромашни родитељи? Ништа.

Проблем цикличног сиромаштва је оно што ми у Банци хране уочавамо, а на што држава не обраћа пажњу још увијек, иако је веома озбиља појава. Годинама упозоравамо да због сиромаштва долази до породичног насиља, занемаривања дјеце, напуштања школе, просјачења, проституције, наркоманије.

Како грађани могу да помогну у решевању овог проблема а како институције?

Грађани могу да буду активнији! Могу се волонтерски ангажовати како би се проблем сиромаштва смањио (то је такозвано донирање свог времена и вјештина које имају.) Могу да у складу са могућностима донирају храну, гардеробу, новац. Оно што буни и није природно је да нама помажу више они који и сами не живе добро а они који живе луксузније не показују заинтересованост. Ми скоро да немамо задужбине, немамо приватних фондова богатих, а имамо чини ми 77 евидентираних милионера.

Међутим, чињеница је да нема те невладине организације или појединаца који могу надокнадити улогу државе. Ми само можемо да гасимо пожаре, и сиромаштво држимо под каквом таквом контролом од разбуктавања, али само системски држава може да ријеши овај проблем.

Колико се у Црној Гори говори о сиромаштву ако видимо да многе породице немају рецимо ни за хлеб?

У Црној Гори се недовољно говори о сиромаштву, а о томе су чак говориле и међународне организације. Нема емисија о томе а ни дебата у медијима.
Сматрам да то није случајно, те да се креатири политике труде да тако и буде вођени оним, ако се о нечему не говори то и не постоји. Ја, лично, сматрам апсолутно погрешним такав приступ јер гдје има разговора и предлога може се наћи и решење.

Иако се јавност обрушила на МОНСТАТ након анализе од „два еура“, морам на жалост да кажем да сви који живе од социјалне помоћи као и они који живе од минималних пензија (а има их преко четрдесет хиљада), од минималних плата (око тридесет и пет хиљада грађана) немају ни та два еура по особи, на дан. Да не помињем незапослене, оне који су кредитно задужени или оне за које МОНСТАТ тврди да нису евидентирани, а има их преко сто хиљада. Преко шест хиљада људи на селу прима мизерних шездесет еура мјесечно.

Ми немамо довољан број народних кухиња у земљи, а морао би их имати сваки већи град с обизиром на то какво је стварно стање.

Оно што разним анкетама даје лажну слику је да људи нерадо говоре о свом сиромаштву. Ако се и неко зато што је у великој невољи огласи и јавно затражи помоћ веома често се јаве рођаци да то демантују јер у Црној Гори је сиромаштво и даље срамота. Имали смо ситуације гдје нам се рецимо човјек јави да му помогнемо преко јавног апела, па кад то учинимо и позовемо јавност – јављају се рођаци који инсистирају да „повучемо изречено“ да то није истина и сл. То је мучан и незавидан положај и за нас и за њих. Могу да их разумијем, али са друге стране сматрам да је то апсурд јер је много више оних који би требало да се стиде свог богаства. Нико није сиромашан и на рубу егзистенције јер тако воли.

Што би вама конкретно помогло за даљи рад?

Ми смо суочени већ неколико последних година са бујицом оних којима помоћ треба. Скоро па сигурно тврдим, да је сваке године преко хиљаду породица којима нисмо успјели помоћи па их преносимо у наредну годину. Ово је заиста оптерећујуће и ствара нам велики притисак да константно размишљамо како даље. Лично се питам има ли смисла помагати, ако треба и до годину дана чекати на нашу помоћ.

Сматрам да је сиромаштво попримило озбиљне размјере, те ако се убрзо не конкретизује начин помагања и прилагоди данашњем тренутку имаћемо велику социјалну кризу. Првенствено су социјална примања мала а и обухват оних који ову помоћ примају није адекватан броју сиромашних. Људи који су запослени не успијевају да од свог примања плате станарину или рату за кредит, струју и остале рачуне. За храну остане недовољно а да не говоримо о другим потребама које човјек има у 21 вијеку.

Шта онда да кажемо за незапослене, или оне који примају мале плате и пензије.

Ми смо волонтерска организација иако за овај тип организације није реално да нема запослених, за нас би била помоћ да имамо макар два запослена, канцеларију, магацин ауто. Овако „сагоријевамо“, а посебно ја, јер су многи који су са мном почели-одустали због немања елементарних услова за рад.

За почетак бих вољела, да се ови људи којима помажемо почну третирати достојанствено.
Многи нам се жале да су од запослених у институцијама третирани без поштовања. Као некави паразити који стално нешто траже што је заиста недостојно. А то што и добију су мале једнократне помоћи.

Сматрам да овакав начин помагања нема смисла и показује неефикасност система социјалне заштите. Још важније, не решава нагомилане проблеме ових породица те да се креатори политике морају вратити потребама обичног малог човјека и помоћи им.

Шта је најтеже у Вашем раду и колико Вам одмаже чињеница да сте супруга Небојше Медојевица?

Свакодневно морамо много тога да радимо. Да пакујемо, носимо тешке пакете, возимо своја аута јер немамо службена, плаћамо сами телефоне и гориво. Све се ово, са једне стране брзо заборави, наспрам велике патње коју проживљавамо сваки дан.

Овом проблему сам највише изложена ја јер су волонтери углавном средњошколци и студенти и волонтирају кад могу и колико могу. Тешко је слушати тешке и озбиљне проблеме људи, посебно уз сазнање да мало можете помоћи. То је велика патња.

Постоје дани кад ме угуши тај осјећај немоћи због којег се питам шта ја то радим девет година. Све оно лијепо, док помажете брзо се замијени најгорим могућем осјећајем – да није довољно.

Нико није рођен да би живио сиромашно, на маргини, посебно у земљи са оваквим
потенцијалима а са овако малим бројем становника. Веома се љутим на политиканство у сфери социјале а много га има.

Што се мог супруга тиче, замјерају ми и једни и други. Опозиција ми замјера што храним гласаче власти који се касније на изборима – како они тврде – продају за педесетак еура, а владајућа коалиција ме оговара и људима којима помажем говори како не треба да ми се обраћају јер ја добијам некакве поене. Чак сам их и путем маила питала да ми објасне од кога добијам те поене и како се они манифестију. Одговор, наравно, нисам добила.

Суштина је у ствари што сам ја ушла у срж проблема и видјела како се они односе према осиромашенима и манипулишу њима.

И једнима и другима поручујем исто: Док ја будем у хуманитарним водама за мене се људи неће дијелити по политичкој припадности, нацији нити вјери. Ја такав хуманиста нисам нити желим бити.

У том ставу налазим на велику подршку свог супруга. Много пута је знао да помогне људима а да ја за то сазнам тек касније, од тих породица. Но дешава се, да исти ти људи којима је лично помогао остављају ружне коментаре за њега на друштвеним мрежама.

Са друге стране, неки људи су ми отворено говорили да гласају за новац. Тада морам да их зауставим и објашњавам да сам ту да помогнем а не да „купујем душе“.
Не одобравам тај њихов однос, али морам да их разумијем. Тешко је стрепити сваки дан шта свом дјетету дати за јело. Кад вам неко маше новцем а кући вас чекају гладна дјеца потписали би сте што год. Свима говорим да покушају разумјети такве људе, много је теже него их осудити.

Ја лично, сматрам да су сиромашни људи у нашој земљи највећа жртва система иако они то можда не схватају. Бити стално у подређеном односу и зависити од добре воље оних који су те довели у сиромаштво исцрпно је, тужно и деградирајуће за било којег човјека на свијету.

Разговарала: Јована Шекуларац

Advertisements