„Гарибалди малене Црне Горе“: Франческо Киниго о војводи Марко Миљанов

Из маленог Цетииња стиже неочекивана, тужна вијест о смрти војводе Марка Миљанова, најистакнутије, најомиљеније личности у Црној Гори. Војвода Марко је био херој у правом смислу ријечи, прави геније стратегије и акције, Гарибалди малене Црне Горе. Посједовао је Гарибалдијев дух, храброст и изузетне вриједности писхичке и интелектуалне. Гдје год би се медунски соко појавио са својим одредима, чији су борци своје животе завјетовали побједи, турске чете би у нереду узмицале.

Марко Миљанов је био отјелотворење општег црногорског идеала – идеала слободе.

Узбудила ме смрт јуначког војводе и пробудила у мени драге успомене. Никада не могу заборавити срдачан пријем који ми је приредио у Медуну – другом славном Каприју – изгубљеном у, таласима узбурканих црногорских брда.

Било је изузетно спарно јутро кад сам напустио високе обале Зема и жупу у Тријепши, усмјерен према Подгорици, дугим и стјеновитим путем Орахово – Кучи – Медун. За сапутника сам имао једног албанског жандарма, кога ми је сердар Радовић додијелио за пратњу. Изабрао сам тежак, стјеновит пут који води преко Куча, умјесто краћег, са љепшим видицима, преко Фундине. Жарко сам желио да изразим своје особито поштовање хероју са Медуна. Послије седам часова готово непрекидног хода кроз ријетко сјечене шуме, преко туробних стијена између којих се ријетко наиђе на долину, сиромашну вегетацијом, силазим низ узвишење Медуна којим доминира некадашња турска кула, боравиште непобједивог војсковође. У Кучима ми се придружио племенски барјактар, један поносити Албанац, који је требало да ми послужи као тумач, пошто војвода не познаје другог језика осим српског.

Преморен, изломљен, исушена грла, препланулог лица, али пун силног узбуђења, бојажљиво сам закуцао на врата куле. Послије неколико тренутака врата отворише: војвода лично, обучен у своју традиционалну ношњу, са својим непромашивим револвером за појасом! Зачуђен и дирнут једноставношћу сусрета, дубоко се поклоних и изразих своје поштовање. Он ми је стегао руку, смијешећи се и говорећи да је срећан што упознаје једног Италијана-Албанца. Одмах ме позвао да уђем у кућу. Војвода Марко је лијеп старац, седамдесетих година, висок, добро грађен, са лављом главом и дугим бијелим, наниже повијеним брцима.

Ушли смо у проторију за госте. На зидовима висе разни портрети, дарови црногорских владара. На једном подужем столу расуте многе фотографије разних формата, са посветама готово свих овдашњих владара, или бивших владара. У другој хрпи фотографија открих једну која ме је јако узбудила: драги лик Ђорђа Кастриота – Скендербега, непобједивог албанског хероја. Марко Миљанов ме представи својој племенитој госпођи љупкој Никшићанки, још младој. Одмах сам био понуђен ликером, кафом, медовином, цигаретама… Пошто сам им казао да сам јео у Кучима, молили су ме да пробам бар саће од меда, ако не могу друго. Послушао сам их и закључио да је њихов мед, као и у Црној Гори уопште заиста изврстан.

Марко Миљанов ми је упутио више питања. Није могао да се начуди да албанске колоније у Италији послије четири и по вијека, чувају нетакнуте традицију, језик и обичаје. Причао је о Скендербегу и његовим јуначким дјелима. Причао је о Скендербегу и његовим јуначким дјелима, хвалио шиптарско јунаштво, никад оповргнуо. Он се поноси албанском крвљу и жели нашем народу потпуно остварење својих права. Кад је од мене сазнао да у Напуљу живи један прави потомак славног Скендербега, сада маркиз d’Auletta, дао ми је једну своју фотографију са жељом да му је однесем.

Прије неколико година Марко Миљанов је посјетио многе италијанске градове, које је задржао у најљепшој успомени. У Напуљу је упознао Гарибалдија са којим је био у пријатељству. Болест која га мучи већ неколико година не дозвољава му да се изложи тешкоћама путовања морем, па се због тога, на његову жалост, није одлучио да још једном посјети нашу лијепу Италију и њен народ, који га толико воли.

Растанак са Војводом остаће ми у вјечној успомени.

У Напуљу сам, мом драгом пријатељу маркизу Кастриоту Скендербегу, предао драгоцјену успомену Марку Миљанова. Писали смо му скупа са пуно љубави и захвалности. Прошло је отада неколико мјесеци, а добри војвода није одговорио на наше писмо. То ме је забринуло. Писао сам пријатељима у Подгорици и Цетињу да бих се умирио.

Славо Рамадановић, лични секретар књаза Николе, обавијестио ме је да је славни и часни старина хитно отпутовао за беч, тешко болестан. Срце ми се стегло. Видио сам у том путовању почетак краја и задрхтао сам за њим.

Сада, ево, скрхана срца сазнадотх да је Марко Миљанов мртав!

Франческо Киниго, Италијан-Албанац

Сабрана дјела Марка Миљанова

Advertisements