Пише: Милија Пајковић
У Архиву САНУ (А-36-119-263) дуго се чувао један посебан стенограмски запис и питање је још колико би таворио у некој од преграда или ладица ове значајне научне установе да га неко није пронашао, случајно или намјерно то сада и није толико важно, и одлучио да га представи јавности у облику разумљивом за све. Био је то говор капетана прве класе Луке Ђурашковића, командира Прве чете 40. пјешадијског пука војске Краљевине Југославије, који је одржао 26. маја 1940. године у Помореки код Брезовице, у Словенији, својим војницима и водницима постројеним у маршевском строју, а и испред бројних страних војних представника и новинара.
Тај говор, изговорен у вријеме кад је Италија увелико пријетила да ће напасти Краљевину Југославију, да ће је покорити, одузети јој Истру и још неке друге дјелове, врви од различитих псовки тако својствених за наше поднебље, за све наше крајеве и њене становнике, тако да је било и веома тешко прихватљиво, упркос томе што и није превише опширан, да буде објављен у баш таквом изворном облику у неком штампаном издању новина или часописа. Зато је, срећом, постао доступан на неким другим мјестима, а тако и великом броју читалаца. Веома је брзо постао опште прихваћен, радо читан и то на цјелокупном простору југоисточног дијела Европе.
Толико, да је, између осталих, опчинио и Томислава Г. Панајатовића, дипломираног правника, писца, новинара, некадашњег предсједника општине Пирот, који га је објавио као монодраму у књизи под насловом ,,Слушај амо“ и с поднасловом ,,Српска псовачка рапсодија“. На насловној страни Панајотовићеве књиге нацртан је, у маниру карикатуре, гојазни официр са сабљом и брковима, не баш допадљивог изгледа, па се то, уз све уважавање илустраторове слободе у изражавању, може и погрешно протумачити, поготово због тога јер је у књизи ријеч о само једној особи — о капетану Луки Ђурашковићу, који ни приближно није изгледао тако — напротив, био је лијеп, витак, јак и складно грађен. И, наравно, капетан Лука није био бркат, него је увијек био обријан. Панајотовић је говор драматизовао и претворио у монодраму у којој су лик капетана Луке тумачили глумци Томислав-Тома Трифуновић, Марко Вучковић и Јован Крстић и то на сценама Народног позоришта Тимочке крајине у Зајечару, као и Народног позоришта у Ужицу.
Откако се говор капетана Луке Ђурашковића појавио у јавности изазивао је, а и даље изазива велику пажњу, али и разна опречна мишљења, нарочито на бројним сајтовима, порталима, у новинама које не провjеравају своје написе, па су тако објављене и различите неистине и произвољности. Те намjерне или ненамjерне лажи се, између осталог, односе на степен образовања капетана Луке Ђурашковића, на његов рjечник, односно на начин изражавања, затим на породично стање, на поријекло, на то у чијој је војсци ратовао током Другог свјетског рата и, коначно, како је и страдао.
А прије свих појашњења — ко је био, у ствари, капетан Лука Ђурашковић?
Лука је рођен у Горњем Цеклину, испод Цеклинштака, недалеко од Цетиња, у породици Мића Јоковог, поштара II а класе, и Стане Ђурашковић, рођене Крушка (Крушкић) из Добрског Села, чији је брат Џуџа, био познати капетан и барјактар. Био је најмлађи од седморо дјеце — од Тома, Љубице, Јока, Јелене, Новице и Видосаве. Иначе, братство Ђурашковић је кроз вјекове једно од најбољих и најугледнијих у Црној Гори — уосталом, Петар Други Петровић Његош није без разлога у „Горски вијенац“ уврстио ликове два јунака, два брата, сердара Јанка и војводу Богдана, који су били историјске личности, а остали виђени и познати Ђурашковићи из тих времена били су: сердар Филип, први црногорски сенатор, који је прогласио устоличење Петра Другог Његоша Петровића за главара Црне Горе, сердар Ђуро, сердар Нико, сердар и војвода Јово, поп и сердар Андрија, сердар Никола, сердар Маркиша, поп и војвода Вуко, војвода Савић, војвода Периша, али и још много знаменитих припадника овог братства, свјештеника, барјактара и бригадира. Колико су Петровићи тада уважавали Ђурашковиће свједочи и чињеница да су им радо давали своје одиве за супруге, па је такав случај био са рођеном Његошевом сестром Станом-Ћаном, као и са његовом сестром од стрица Маријом-Маком, кћерком Пера Петровића…
Посебна занимљивост је да сердар Филип Ђурашковић, један од најпознатијих црногорских главара, није био за то да на престо засједне књаз Данило, него да остане Владичанство у Црној Гори. Дао је ријеч да неће пољубити руку књазу и да га никада неће признати за владара и одржао ју је — наиме, кад га је књаз Данило, по повратку из Русије, са свитом посјетио у Горњем Цеклину, дочекао га је како доликује угледном домаћину, али га, наравно, није цјеливао у руку, нити га је назвао „књаже“ или „господару“ и није се више појављивао на Цетињу. То је коштало Ђурашковиће одузимања титула сердара и војвода, раскида вјеридби са одивама Петровића, а многи од њих напустили су не само цетињски крај, него и Црну Гору. А једног од њих, стаситог лијепог Сава Ђурашковића сустигла је и однијела, највјероватније, књажева љубомора — наиме, Даринка Квекић, господарева супруга, родом из Трста, вољела је да проводи вријеме често са овим љепотаном на двору, у разговору или у шетњи. У почетку га је и сам Данило цијенио и поштовао, али сумња и дошаптавање појединица из његове близине учиниле су да га и омрзне. Толико да му је и, изгледа, припремио крај. Наиме, кад су се Данило и Даринка спремали на државнички пут у Париз, пратио их је, по обичају, народ до изласка из вароши, а ту је био и Саво. Наводно, неко је случајно испалио метак са Биљарде, да пожели срећан пут, а погођен је Саво и тако је погинуо. Међутим, судећи по баруту којим је била опаљена рупа на Савовој долами убијен је по наредби књаза Данила, Зека Малог.
Капетан Лука Ђурашковић, дакле, растао је и стасавао у веома угледној породици, огранку таквог јаког братства — његов брат Томо био је правник, судија, предсједник никшићког суда, заклети противник комуниста, који је послије Другог свјетског рата поднио оставку на дужност, а други брат Јоко био је у раздобљу прије рата, предсједник општине Ријека Црнојевића, једна од најугледнијих личности тог краја. Обојица су јула 1941. године учествовали у свеопштем устанку против италијанског окупатора, под командом капетана краљевске војске Јакова Кусовца, да би одмах по окончању рата проглашени од стране нове власти за државне непријатеље. Обитавајући у таквој породици и у таквом окружењуЛука је био од малена задојен причама о јунаштву и подвизима, дивећи им се, као и звуцима гусала, без којих се није могао замислити нити један скуп, сједељка на гумну или сабор. Рано је показивао бистрину, умјешност, хитрину и одважност, а како је био добар ђак нашао се 1926. године у Нижој војној академији у Билећи, а учење је с одличним успјехом окончао 1929. године, као питомац VII одјељења 54 класе, у класи дивизијског генерала Јосифа Костића, бригадног генерала Косте Вујичића, пуковника Драгише Д. Пандуровића, мајора Милоша Гладовића и поручника Косте Марковића.
Убрзо је распоређен на обављање службе у пјешадијским гарнизонима у Словенији, гдје је запажен као врстан официр, омиљен код војника, озбиљан кад треба, а са истанчаним и посебним смислом за хумор, оним који је особеност цетињског подручја. Тако је и настао његов чувени говор. Иако, образован, јер у противном не би могао да буде виши официр једне тада јаке војске, одлучио је да прилагоди своје ријечи војницима, редовима, који су били различитог поријекла, образовања и из различитих крајева, у којима су поред сличног или истовјетног језика и обичаја, саставни дио свакодневнце биле псовке у разним облицима и сазвучјима. Па зар и дан-данас у истим тим крајевима готово сви не псују и то несмањеном жестином, у разним пригодама и онако без некаквог реда, користећи псовке и као поштапалице у обичном говору — можемо ми бити противници тога, али је то и стварност, али и једна заједничка нит која свједочи о блискости вјештачки раздвојеног народа.
Говор, због које је Влада Италије уручила протестну ноту Влади Краљевине Југославије, због своје ватрености, врцавости, здравог хумора и вјештог подизања војничког морала, срећом сачуван у Архиву САНУ, чита се увелико и данас, без обзира на подијељеност некадашњих заједничких простора, махом уз свесрдну подршку ономе што је капетан Лука изрекао.
А изрекао је све оно што је и требало, а и све је погодио и предвидио. У воду падају примједбе и ставови свих оних који су тврдили, писали и говорили да се капетан Лука и у обичном животу тако изражавао и тако говорио, да је то његово обраћање било и одраз његовог необразовања и одсуства богатијег начина изражавања — напротив, био је углађен, уљудан, отмен, достојанствен, рјечит онако како и треба у свим осталим приликама и свакоме паметном је јасно да је тако говорио да би подигао морал војницима и припремио их за битку, јер су Италија, али и њени савезници, увелико пријетили Југославији.
Комунисти су раширили причу да је Лука погинуо у њиховим редовима као мајор њихове војске, приликом ослобађања Трста. Ту лаж шире и разни непознати сакривени посјетиоци разних сајтова, портала, форума, неко, вјероватно, по задатку, неко као преносилац због незнања. Међутим, истина је сасвим другачија — храбри и одважни капетан је остао досљедан монархистичкој војсци, био је и официр у четничком штабу генерала Блажа Ђукановића и пуковника Баја Станишића, и на крају рата стигао је, уз непрестану борбу против комуниста-партизана, муслиманских босанских јединица и усташа, са још преко десет хиљада житеља Црне Горе до Аустрије, до Клагенфурта и Блајбурга, И кад је изгледало да ће изаћи жив из ратне голготе, Енглези су их, уз партизанску пратњу, која је свој крвави и кукавички пир још тада започела, вратили у Словенију. Капетана Луку Ђурашковића су мучки убили црногорски партизани 16-ог или 17. маја на неком од стратишта у Словенији, највјероватније на Зиданом Мосту! У мају 1940. године је упозоравао на то да ће отаџбина бити нападнута, припремао и њену одбрану, а послије пет година, управо у мају је и страдао.
Још једна од неистина је да његови потомци, односно пород, данас живе у Нишу — Лука није стигао да се ожени, да оснује породицу и добије пород, сва та надања су кукавички прекратили по кратком поступку партизани, највјероватније из цетињског краја, јер су се маја 1945. године у Словенији, подијелили и издијелили по крајевима, с једним јединим циљем — да убије свако својег земљака, комшију, кума и рођака!
На сву срећу, остали из његове уже продице су стекли породице и јако потомство достојно својих славних предака.
Капетан Лука Ђурашковић, истински јунак, прави официр и ратник, није добио ниједну уличицу, ниједан сокак нити било какав други спомен ни на својем Цетињу, ни у Црној Гори, а ни у Србији, али је зато његов сачувани ватрени и ванвременски говор надживио све, а живјеће и даље, као одраз посебне љубави према отаџбини, према својем народу и према слободи!
