„Кад су је звали из TVshop продавнице последњи пут, рекла им је да се спрема за дуго путовање и да јој није потребна нова декица. Продавачица је, мислећи да бака заиста иде на пут, била упорнија него иначе јер је до тог тренутка куповала све живо. Бака је, уз невјероватни смисао за хумор, који је и даље није напустио, објаснила да се овога пута спрема на „вјечно путовање“ и да јој сасвим сигурно „тамо“ ништа неће требати. Више је нису звали.“
Овако је причу започела Славкина унука, која је заједно са својом породицом пожељела да исприча причу о својој баки.
„Иако је сад болесна, ограничених могућности кретања и има дијабетис, и даље је насмијана, оштроума и мудра, и даље посједује бриљантни смисао са хумор“, – kаже она, и додаје да је бака заслужила један овакав текст.
Славка Цимбаљевић рођена Вујовић, од оца Анта и мајке Анђе рођена је 8.02.1933.године у једном селу у близини Берана као прво заједничко дијете својих родитеља. Ово је за њеног оца Антеа био други брак а из првог је имао троје дјеце. Кону, Даринку и Михаила.
Убрзо по Славкином рођењу Анте умире од изненадне болести а мајка Анђа доноси одлуку да напусти Славку и поново се уда.
Тако је Славка прије него што је проходала почела свој живот без родитеља у породичној кући свог стрица Тодора и стрине Милке који су је касније одгајали и подизали као своје дијете.
Најранија сјећања баке Славке управо су везана за одрастање у овој кући, гдје је како каже добила сву потребну љубав и пажњу и никад се није осјећала запостављено или одбачено. Милка је била добра, пожртвована и њежна жена која је Славку чак и дојила заједно са својом ћерком кад је њена биолошка мајка одбила то да учини.
У књизи „Записи и Сјећања“ коју је написао Др. Миленко Вујовић, (Славкин брат од стрица) пронашли смо занимљиве анегдоте из тог времена.
„Тодор (стриц) је понудио Анђи (биолошкој мајци) отељену краву а за узврат да је ова доји и гаји докле Славка не напуни годину дана. Кад престане са дојењем да је врати Тодору и Милки на даље издржавање. Никаква молба није помогла. Кад се Тодор вратио кући из Богаја необављенога посла, рекао је Милки да ова не пристаје макар јој дао цијело имање и краву. Милка је у то вријеме дојила своју ћерку Смиљану, а како је била побожна и племенита жена, узима да доји и Славку а кад буде недостајало допуниће крављим млијеком. И тако су сисале као близнакиње, свака своју дојку…“
Следећа анегдота из књиге, која још топлије и срдачније описује однос стрица, његове дјеце и Славке говори о томе како је после пет година Славкина биолошка мајка пожељела да је узме код себе и да је боље упозна. Тодор је ријешио да испуни мајчину жељу па је оседлао коња и одвео Славку назад у Богаје.
У стричевој кући завладала је сјета, јер су је сви много вољели и много им је недостајала. После пар мјесеци Тодор поново седла коња и одлучује да Славку врати назад у свој дом.
„Милка, Славку нисам довео. Код њих бијаше завладао свраб па се лијечаху од тога. На кукуријех и супмор кућа заудараше. Славка ме срела тако да су ми сузе отишле низ лице. Зачептала ми се у наручије па никако да пушти. А кад сам сио, она сједе између мојих ногу као маче, љубила ми је опанке и за сво вријеме мога боравка није се одвајала. -Бабо мили, води ме нашој кући немој ме остављат-викала је свом снагом своје дјечије душе. Анђа обећа да ће је вратити чим оздрави. Нека је још недељу дана па ће је довести.“
(Из књиге „Записи и Сјећања“ др.Миленко Вујовић)
Стриц Тодор је погинуо 1941. а стрина Милка је наставила бригу о њеној дјеци и Славки. Славка је завршила пет разреда основне школе и упркос томе што је била добар ђак напушта школу и помаже стрини у пословима. Придружује се задрузи, касније и у кухињи, спрема храну за чобане и остале, чува стоку и ради остале потребне послове.
Са деветнаест година вјерила се са Љубом Цимбаљевићем из истог села који је као полицајац обављао службу на Цетињу. Била је вјерена десет мјесеци и за то вријеме спремала је прћију. Плела је чарапе за дарове, везла за себе, чувала стоку. Јасно се каже сјећа своје дјевојачке куће, сељачке брвнаре са великим тремом и много соба. Најљепша сјећања из дјетињства и дјевојачких дана оставиће управо овдје у овој кући у којој је након што је изгубила родитеље имала срећу да одраста.
Сватови (укупно седам) дошли су за њу у тој кући и одвели је на Цетиње гдје је Љубо вршио службу. После неког времена Љубо добија премјештај у Жупи Никшићкој гдје још једном започињу нови живот и добијају двоје дјеце. Убрзо након тога, почиње са радом жељезара у Никшићу па Љубо прелази да ради у фабрици. Живјели су приватно неколико година да би најзад добили стан у баракама близу жељезаре гдје добијају још четворо дјеце.
Славка се присјећа, да је у оно вријеме било тешко подизати шесторо дјеце са малом платом, па се трудила да сво вријеме плете и шије како би помагала Љубу. Кад заврши све дневне обавезе око дјеце и послова у кући, плела би и шила до касно у ноћ како би својој дјеци обезбиједила све што им је потребно.
Славка и Љубо су имали срећан и складан брак, вољели су се поштовали и помагали једно другоме. Кад су дјеца почела да се школују, Славка одлучује да прода очевину у Беранама и од тог новца купују имање и праве кућу у Спужу у близини Подгорице.
Дјеца су расла, школовала се, удавала и женила па Славка сад има 19 унука, 31 праунуче и 1 чукунунуче.
Љубо је умро 2010. године, а после три године од његове смрти Славка је остала и без средњег сина који је преминуо од тешке болести. Славка се старала о њему, гледала га је како се мучи копни и умире те 2014. године. Губитак сина заувијек је промијенио ову жену, но њена природна веселост није сасвим ишчезла. Но често у болу зна да каже да се тешко мири са чињеницом да је она и даље жива док јој син труне под земљом.
Сина је сахранила већ сломљеног срца, јер је успут изгубила готово сву браћу и сестре па понекад изгледа као да јој је једино остало да чека свој судњи дан.
„Иначе, бака би свако љето водила по четрнаесторо унучића на море… Испржи пуну здјелу крофни, спреми ужину, сједне са њима на воз и у Сутоморе. Једном су је питали из које школе је довела дјецу, а она одговорила да их доводи из различитих градова и школа, не говорећи да су то све њена унучад… На плажи су је сви знали и препознавали, срдачно су јој се јављали и одавали јој признање за учињено…
Сва дјеца су одрасла код бабе и деде у Спужу, највише смо вољели да слободно вријеме проводимо тамо са њима.“ – додаје поносно Славкина унука.
Бака Славка данас живи сама, уз сталне посјете и брижну његу своје породице. Истиче да јој је ћерка удата у близини али да нема никога ко би стално био уз њу. Слабо се креће уз помоћ штапа али и даље ведро одговара на питања и насмијано се присјећа прошлости.
И даље, како каже њена породица, може да направи најљепшу питу и да сатима прича неке далеке историје које је доживјела, вољела и запамтила као да нису далеко деценијама уназад.
Овај текст припремила је Славкина породица у знак пажње за бескрајну љубав коју према њој осјећају, као дјелић захвалности за једну жену борца која их је све извела на честит пут и која им је пружила све што се могло дати једној породици.
Joвана Шекуларац
