Кратке приче Милије Пајковића из живота о животу

Живот је једна неиспричана прича, то је оно чега смо сви свесни и што осећамо, али ретко када смо у стању да то и суштински објаснимо, да прикажемо или да другоме приближимо. Јер, „живот се не мења, он пролази“, како мудро рече Црњански. Понекад живот најбоље осете људи који га посматрају из другог угла, који умеју да га сагледају и да нам га опишу тако да га заиста можемо разумети снагом нашег ума и сазнати нашим унутрашњим чулима. 

Повода за причу увек има и то пажљивом оку, какво је Милије Пајковића, никако не промиче. Свака његова прича је опис живота у малом, то је једна кратка, а веома снажна у поетском изразу, епизода, уведена, по правилу, једним почетним освртом, једном бритком скицом, чак наговештајем, кратким и језгровитим реченицама, без великих дигресија и размишљања. Допушта себи аутор понекад и дуге исказе, набијене епитетима и уметнутим реченицама, који ипак не ремете ток мисли и читање. Оно једноставно клизи, пратећи описе и догађаје. У причама ништа није измаштано, све је реално, доступно, непосредно, опипљиво, свакидашње. Милија Пајковић је попут анонимног гуслара – стамен у причи, ма колико догађај у читаоцу изазивао емоције и реакције, држи се суштине и одмерено, лагано, својим темпом приповеда, не дозвољавајући себи да пређе зацртану границу. 

У одабиру тема Пајковић је веома сличан грчком аутору Антонису Самаракису (Αντώνης Σαμαράκης, 1919–2003) – свака прича посвећена је једној теми, а у њој главну реч носе јунаци који нису, као у Самаракисовој збирци Тражи се нада, безимени. Код Пајковића сваки носи своје име, што у његову приповедачку прозу уноси велику дозу реалности, присности и саосећајности. Док је Самаракис само известилац и очевидац догађаја, неутрално постављен, Пајковић тежи да читаоца уведе у свет тог познатог јунака, чије име не открива одмах, већ нас каткада пушта да се заинтересујемо и да закорачимо у причу. И док је Самаракис пажњу усмерио углавном на тешку и несрећну судбину својих ликова, на неочекивано трагичне обрте или ситуације, Пајковић у својим кратким причама описује живот онаквим каквим јесте. Његови јунаци јесу и срећни и несрећни, и радосни и тужни, и животно трагични, и неизмерно усхићени. А као и код Самаракиса, и код Милије Пајковића срж сваке кратке приче је усмерен на само један судбоносни час у људском животу где се његови јунаци тихо боре са реалношћу, са свим изазовима откривајући тиме човека, односно једну његову страну. 

Иако је књижевно дело Милије Пајковића релативно скромно, оно је осебујно на свој начин: у до сада објављених шест збирки кратких прича (Беранске приче, 2016; Варош без мане, 2017; Бројаница, 2019; Чаробни круг „Двојком“, 2019, Приче из њедара, 2020, Бесаница, 2021), које броје више од 1300 страница са пригодним пропратним цртежима илустратора и сликара Миленка Пајковића, приказао се као једно сасвим ново, снажно светло на савременој црногорско-српској прозној књижевној сцени. Језик му је питак, јасан, лишен сваке патетике и широке песничке слободе. Као приповедач, одмерен је и не суди. Он је ту да изнесе оно што има рећи као очевидац, понекад и као хронограф, пружајући читаоцима сведочења о прошлом и садашњем времену као и запажања углавном везана за његов родни град, Беране, али и за Београд у коме је провео један краћи период свог живота током студирања. Пајковићев приступ темама је такав да је свака обрађена на друкчији начин што уноси огромну живост у приповедању, и поред каткада мирних, готово развучених, монотоних елемената, који као да наговештавају да ће се ускоро десити неки обрт. Око теме вешто се испреда прича, увија се у фино ткање од речи и мисли чиме фабула добија на значају и на уметничкој вредности. И на својој тежини. Зато су слике изузетно живе, а речи гоне на незаустављиво читање и, у исти мах, на промишљање о животу и о одгонетању енигме звана људска судбина. А јунаци, са којима се можемо поистоветити, осетити блискост, обични су, свакодневни људи, ту из нашег окружења, који, да нема Пајковића, били би сасвим заборављени. Овако, заустављени у времену, оживљавају пред нама, захваљујући не само умешности ауторовог приповедања, него и његовој посвећености да правим избором речи предочи оно што му оку није промакло.

„Начини и облици причања“, казао је Андрић на додели Нобелове награде 1961, „мењају се временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању нема краја“, будући да „изван живота постоји само самртно ћутање“, како је назначио у Белешци о речима. Причање и прича припадају човековом свету који је за Јурија Лотмана текст а он није ништа друго до осмишљено саопштавање тог истог света где је дочаравање, према виђењу Иве Тартаље, кључни елемент: уживљавање и поистовећење пружају разумевање онога о чему се прича и пише било да припада нашем унутрашњем свету емоција или нашем реалном свету. А све то није ништа друго до трагање за истином која у уметничком свету Милије Пајковића постаје својеврсна прозна истина. Она, међутим, не превазилази животну истину; напротив, чврсто је укомпонована у њу. 

На самом крају, истакнимо да остаје искрена нада да ћемо се и убудуће, како је истакао Матија Бећковић, „ћерати још“ са прозним делом Милије Пајковића и да ћемо са задовољством читати његове приче, пратећи животне приче његових јунака који, у мањој или већој мери, личе на нас саме.

( ,,Бесаница“, 2021. , 203. стр.,  ИГП ,,Пегаз“)

др Предраг Мутавџић
ванредни професор Филолошког факултета
Универзитета у Београду

profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner